И би, и не би, и НАТО му не да. Неочекивану промену расположења председника земље у Црној Гори називају „понижењем“ — најпре се одазвао позиву у Москву на параду поводом Дана победе, а потом је одустао. Очигледно, неко га је много наплашио.
Они којима никако није јасно због чега се Црна Гора одвојила од Србије сада могу да осете разлику… Ако им већ нису биле довољне санкције које је Подгорица увела Русији само да буде као и сви остали.
Сада је председник Црне Горе Филип Вујановић одлучио да, као и сви остали — не буде у Москви, на Црвеном тргу, 9. маја. Своје одсуство објаснио је изненадном жељом да тога дана наступи на празничној манифестацији у својој престоници. „Изненада“, због тога што је још у марту примио званични позив Владимира Путина.
У Вујановићевом окружењу чак и не скривају да је он употребио исту логику као и у случају санкција: „Москва нам је драга, али нам је НАТО дражи“.
Руку на срце, тада председник није ни покушавао да се правда: „Црна Гора не може да утиче на светске процесе. Црна Гора хоће да буде део Европске уније и НАТО-а, ни на који начин не изражавајући антируско расположење“, рекао је он.
Сада је, очигледно, схватио да је свеједно, јер му неће веровати. Чак ни код куће.
Разне опозиционе партије одлуку шефа државе, за коју сматрају да је донета под спољним притиском, називају „понижењем за земљу“.
Није Вујановић, како се то каже, ни први, ни последњи. Ипак, он јесте посебан случај. И не само због тога што Црна Гора није члан западњачких савеза, што значи да није зауздана корпоративним потчињавањем и осталим измишљеним условностима којима чак и послушни лидери прикривају своју безвољност.
Једни су одустали од Дана победе у Москви одмах, други добро размисливши. Овај — након званичне сагласности.
За предомишљање су му биле потребне две недеље. Или, може бити, један телефонски позив. Рецимо, од некакве америчке амбасаде.
Случај јединствен. Случај који је чак и руске дипломате, навикнуте на недоследност западних колега, запањио. „Ја не знам пример у међународној пракси да шеф државе донесе одлуку, а затим да ту одлуку разматра група чиновника.
Поставља се питање како је на таквим принципима могуће градити билатералне односе на високом нивоу“, изјавио је амбасадор Русије у Црној Гори Андреј Нестеренко.
Понашање Вујановића подсећа на солидарност из школских клупа која се, по правилу, завршава потпуно оправданим, дежурним питањем учитеља: „А ако сви скоче кроз прозор, да ли ћеш и ти искочити?“. Вујановић ће, рекло би се, скочити. Мада је овога пута он из сасвим другог разреда.
