Политика Европске уније и услови које у процесу придруживања поставља пред Србију, разликује се од принципа који је важио приликом пријема источноевропских и балтичких земаља; од услова који су важили за пријем Румуније и Бугарске; али и од начина на који су део Уније постали подељени Кипар и Хрватска која је имала гранични спор са Словенијом.
Српски министар спољних послова Ивица Дачић установљује да Србија више не жели наставак политике покретних циљева, односно, постављања нових услова. То је, примећује Дачић, зато што Европска унија и сама још није сигурна ни шта ће са собом, ни шта би са Србијом. Али и поручује: „Изволите, господо, реците отворено шта хоћете од Србије, да би и ми могли исто тако отворено да кажемо да ли то што се од нас тражи хоћемо да урадимо или не“.
Спутњик је разговарао са стручњацима из области спољне политике како би добио одговор на питање: зашто Европска унија има овакав однос према Србији и зна ли шта хоће од званичног Београда? Да ли ће бити нових условљавања? Али и одговор на питање: како на читав процес утичу традиционални односи Србије и Русије?
Бивши амбасадор Србије у Турској Душан Спасојевић сматра да је изјава министра Дачића последица оправданог незадовољства Београда, јер је Европска унија од 2000. стално померала циљеве и из године у годину додавала неке нове.
Спасојевић констатује да је у лето 2012. последњи услов који је ЕУ постављала пред Србију био завршетак сарадње са Хашким трибуналом, а да је онда два дана пошто је генерал Ратко Младић ухапшен и испоручен у Хаг, специјална бригада из Приштине —„Росу“, упала на Косово и да је Косово преко ноћи постало нови услов.
„Исто тако, не могу да не подржим став да је Србија испунила све оно што се налази у Бриселском споразуму, који је сам Дачић и преговарао и потписао, а да се сада траже неки услови који се не налазе у том папиру који су потписали Европска унија, Београд и Приштина“, додаје Спасојевић.
Деценија и по континуитета политике условљавања
Европска унија је, сматра Спасојевић, направила тактичку грешку јер је њено највеће оруђе за ширење утицаја био пријем нових чланица. То је уједно била и пожељна ствар за сваку нову земљу. Међутим, прецизира Спасојевић, избором нове Европске комисије, њен председник Жак Клод Јункер јасно је рекао да у његовом мандату до 2020. године, ниједна земља неће бити примљена у пуноправно чланство.
У том смислу је, тврди Спасојевић, утицај ЕУ и кредибилитет њених захтева изгубио снагу коју је имао до тада.
Према Драгану Ђукановићу, потпредседнику Центра за спољну политику, однос ЕУ према Србији је константа у последњих 15 година и политика условљавања није ништа ново. Та политика је, додаје Ђукановић, континуитет политике коју је Брисел спроводио и коју тренутно спроводи и према осталим државама Западног Балкана.
Он сматра да у наредном периоду неће бити значајних одступања од такве врсте политике и да ће од динамике испуњавања циљева у вези са Косовом, односно од дијалога Београда и Приштине, зависити колико ће брзо Србија кренути са отварањем преговарачких поглавља.
Биће још подизања лествице
„Вероватно ће се у неком даљем процесу преговора са Бриселом, да кажемо, дизати пречка у дијалогу са Приштином. Дакле, тражиће се од Београда сукцесивно све више и више“, прецизира Ђукановић за Спутњик.
Дипломата Душан Спасојевић констатује да је сваки талас пријема у ЕУ имао своје политичке разлоге. Он помиње и примере пријема Велике Британије и Ирске 1973. године, када је Британија била 10 година блокирана од стране Де Голове Француске; пример пријема Грчке, или Португала и Шпаније; па до најновијих таласа пријема 2004. када је било примљено осам чланица бившег Варшавског пакта.
„Можда је најбоља реакција која описује по којим се критеријумима врши пријем била реакција званичне Турске, то добро знам пошто сам службовао као амбасадор у Турској. Начелник турског Генералштаба је, незадовољан што су тих осам земаља које су објективно у том тренутку биле неспремније за пријем од Турске, рекао: ‘Ево, Турска је направила грешку, да смо се и ми 1952. уместо у НАТО учланили у Варшавски пакт, сад би нас ЕУ примила‘“, конкретизује Спасојевић.
Геостратешки и положај у односу на Русију
За Драгана Ђукановића је недавни пријем Румуније и Бугарске у Европску унију био доминантно геополитичко питање због покушаја ширења утицаја у црноморском басену. Али, сматра Ђукановић, Србија сада нема такву геостратешку позицију и важност коју су протекле деценије имале Румунија и Бугарска.
Он додаје да се у европској јавности Србија схвата као традиционални савезник Русије, али да то није у вези са овим веком и овим годинама, већ је вишевековни имиџ.
Међутим, према Ђукановићу, реалност геостратешког позиционирања Србије, без обзира како ће се она унутар себе спољнополитички детерминисати, јесте да је окружена државама ЕУ.
„У том смислу Брисел перципира не толико важну улогу Србије у ширим европским дешавањима. С тим што, наравно, треба очекивати да ће у контексту развоја кризе у Украјини ЕУ, па и САД, заправо потенцирати на придруживању одређеним рестриктивним мерама према Руској Федерацији, а које је ЕУ увела“, најављује Ђукановић.
Чињеница је да у неким главама хладни рат и даље траје, тврди Душан Спасојевић и додаје да је и после његовог завршетка Русија и даље третирана као потенцијални противник Запада.
„Ако не и противник у правом смислу те речи. Да не употребим неку тежу реч као што би то била реч ’непријатељ‘. Србија и Русија имају традиционалне односе, то је реалност, то је део нашег културног обрасца и нашег идентитета и просто би било нелогично да ми, одричући се неких традиционалних веза, добијамо неке поене који ништа не би значили, нити би нас ико због тога више ценио“, закључује Спасојевић.
Реакција министра Дачића је реал-политичка и потпуно оправдана, али одговор на његово питање упућено ЕУ, очито још неће добити прецизан одговор. Бар док се не оконча „бриселски процес“.
