Седите у бифеу на аутобуској станици. Закаснили сте или поранили. Па сада морате да чекате. Повремено проверавате да ли је жетон за излазак на перон још увек ту, у вашем џепу.
Време и није неко. На аутобуским станицама време никада није потаман. Или је врућина или хладно. Или се цеди или је упекло. Једино бифе пружа какву-такву заштиту.
Ви сте или превише уморни или имате превише животне снаге. Што ће рећи да вам чекање не прија. Део сте света који такође чека, а опет волите да мислите да нисте. Забављате се тако што погађате ко су ти други људи у бифеу… Човек који је вероватно отпуштен из болнице, по ко зна који пут прегледа лекарске налазе, врти главом, потиштен је… Пар који се растаје, неко ту испраћа неког, али обоје куцкају поруке, уговарају како да без оног другог проведу вече… Сезонски радник, дланови су му натекли, шаке црвене… Повратник из иностранства, окружен коферима са авионским цедуљицама, дубоко, али задовољно уздише, најзад је добио папире да може легално да борави у туђини, па је одмах кренуо у родни крај, видеће своје, поделиће им поклоне… Један који вртка чашицу вињака, гледа на сат, па нагло забацује главу, до капи је искреће и одмах подиже кажипрст као знак да му се следећи донесе… Равнодушна конобарица која на карирани столњак спушта нову чашицу. Она се већ нагледала сличних који се само праве да путују, као негде иду, журе, а овде заправо долазе јер је пиће убедљиво најјефтиније… Јест, баш ће њу неко да превари, тридесет и нешто година ради на истој аутобуској станици, људе чита као новине, а и штампу чита тако што гледа људе док листају новине, како бледе од страха, како се подсмехују, некада имају гадљив израз лица, некада засузе… Да њу неко пита, одмах би знала да каже, за разлику од вас, да ли сте закаснили или поранили, па чекате. И зашто изгледате као да вам боравак у бифеу не прија, а одлично знате да немате где другде да одете.
Између столова се провлачи један од оних који живе од продаје новчаника од „праве“ коже или накита од „пуног злата“ или парфема „Њујорк—Париз—Рим—Лондон“ или часовника „оригиналних“ светских марки… Равнодушна конобарица је одавно одустала од тога да тера те што су остали без посла или не воле да раде… Првих је више, а других ништа мање.
Али, ви добро знате те сумњиве људе. Није вам први пут да заувек путујете одавде. Нагледали сте се како они обмањују друге. Дешавало се и да упозорите непознатог сапутника да никако не купује сличне дрангулије.
Зато се спремате да грубо одбијете продавца, чак и да нагласите како ви нисте наивни, како се вама не могу подметнути та лажна кожа, та танка позлата, те далеке метрополе, још мање звучни називи, робне марке… Спремате се, чак се и мрштите, желите да ставите до знања да вам тај човек залуд прилази, да ви нисте муштерија с којом се тек тако може. Опет, с друге стране, мило вам је што је продавац приметио баш вас, осећате се некако одабраним, мада остали који ту седе и нису нарочита конкуренција. Човек са лекарским налазима не делује као неко ко има будућност… Пар је загледан у своје мобилне телефоне… Сезонски радник није од оних који би тек тако расипали тешко стечене паре. Уосталом, наручио је само чашу воде… Повратник је већ накуповао сличне поклоне… Онај што пије вињак и жури, нити где путује нити га ко очекује…
Спремате се да јасно ставите до знања да вам тај човек залуд прилази… Али, када вам је продавац показао новчанике, накит, кутије са парфемима или часовнике, ви питате: „Је ли право?“ Дабоме, не очекујете истинит одговор, то сте више урадили да му се подсмехнете или да видите како ће се довијати. Урадили сте то и да покажете надмоћ. Или, једноставно, да бисте прекратили време, ово неподношљиво чекање.
„Молим вас… Како да не, господине!“ уверава вас продавац. Ово је јединствена понуда. И јединствена цена. При чему је цена осредња. Висока није, али није ни ниска, пошто би га ниска цена одала у намери да вам подвали, јер он заправо не нуди праву кожу, право злато, праве мирисе или праве часовнике.
Ви, међутим, нисте задовољни. Ви очекујете да се продавац мало више потруди, да вас речитије уверава… Зато сте и пристали на разговор, свакако не да бисте купили робу за коју и деца знају да је фалш израде. При свему томе, шта друго да радите, до поласка вашег аутобуса има још охо-хо времена. Јер сте закаснили или поранили. Па сада морате да чекате.
Продавац пристаје на игру. И он зна да ви знате. И да је сада важно да прича… То вас или забавља или вам пружа осећај величине… Зато он кити. Куне се у ближње које никада није имао или су одавно помрли. Буса се у груди. Крсти се. Новчаником прелази преко образа, не би ли доказао његову мекоћу, зубима проба комад накита, нуди се да отвори кутије не би ли сте се уверили да су бочице пуне, приноси часовник уху… У сваком случају, занео се, претерује.
А и ви, можда, мало претерујете. Јер, никада раније вам се није пружила прилика да тако отворено искажете неповерење у оне за које сте гласали на изборима, у онога који вам у велелепном тржном центру продаје робу наводно несумњивог квалитета, у све оне који вас варају са насловних страница, засипају рекламним порукама, осмехују вам се са билборда – нудећи вам привид среће. На све то, годинама и деценијама, некако олако пристајете… А сада? Сада је ваших пет минута. И ви, можда, мало претерујете, кад вам се већ пружила ретка прилика. Желите да се зна како ви све знате, па и то да понуђена роба није права.
Наглашавате, стављате до знања да за вас цена није важна. Ипак, то понављате мало мање уверљиво када продавац спушта цену. И још мање уверљиво када он изнова спушта цену. Мада ниједног тренутка не одриче да вам нуди природну кожу, пуно злато, најотменије мирисе метропола или марку која време показује, питање је зашто, тачно у десетинку.
И ви, на крају, купујете. Из два разлога. Пре свега, сматрате да је то смешно мала сума за задовољство и забаву које вам је продавац приуштио. Иако, делом свести размишљате, надате се – а шта ако је та кожа или то злато, тај парфем или тај часовник, шта ако је нешто од тога збиља право. Исто тако, здрав разум, као и поглед конобарице, говоре вам да је то немогуће. Али шта ако, којим случајем, нешто од тога одиста није лажно.
И о томе све више и више размишљате… Док проналазите жетон… Док га убацујете у прорез аутомата… Док се полуга ослобађа и ви излазите на перон… О томе размишљате и док улазите у ваш аутобус… У којем је исувише топло или хладно… И у којем већ трешти музика… И који ће вас одвести тамо где сте се запутили… Јесте да сте закаснили или поранили, али захваљајући продавцу као да нисте ни чекали. И у џепу имате наду. Какву? Такву.
© Горан Петровић
