Генерал потпуковник Велимир Радичевић Ђедо, како га зову укућани, рођен је 14. јуна 1914. године у селу Горичани код Подгорице. Комунистичкој партији Југославије прикључио се 1936. године. Наредне године је покушао бродом да оде у Шпанију. Брод је чекао у Буљарицама, али неко је издао другове. Бежећи од жандара, пешице се вратио у кући, ходао је целу ноћ. Отац, који је био антикомуниста, до краја свог живота се шалио са Велимиром говорећи да је за своју идеју, ако је права, требало да плива до Шпаније.
Судећи по ономе што је генерал Радичевић доживео и преживео током рата, ни то му не би тешко пало.
Демонстрације 27. марта дочекао је у логору у Смедеревској паланци, вратио се кући и прикључио партизанима. Прошао је борбе на Сутјесци, Неретви, учествовао је у Книнској операцији. Као политички комесар пратећег батаљона Врховног штаба присуствовао је другом заседању Авноја.
Где год је ишао Тито, ишао је и он. Поред учешћа у борбама и на седницама штаба имао је и друге обавезе, јер је и у рату морало да се једе.
„Пита мене Ранковић: ’Вецо, ајде да уловимо мало рибе Староме?‘ Од детињства сам ловио рибу на динамит, није проблем, само ако има динамита. Он ме пратио низ Врбас, док сам бирао место где може да се баци. Тражим му цигару, да упалим фитиљ, и тако смо ишли и бацали динамит, све док му нисам попушио све цигарете“, присећа се уз осмех Велимир Радичевић.
У разговору за Спутњик народни херој Југославије присећа се и најважнијег правила – да не смете живи да паднете у руке непријатеља. У Петој црногорској бригади, са Вујадином Поповићем, био је на важном задатку.
„Рекао сам му: ‘Знаш, Вујадине, ако дође до такве ситуације да не можемо да се пробијемо, размишљам о томе да прво убијем тебе, па онда себе’.
Он се смејао, рекао је: ’И ја баш размишљам о томе‘. Била су то тешка времена, али нас је одржало заједништво, тај отпор против фашиста. То је било најважније“, каже Радичевић.
Почасну медаљу „70 година победе у Великом отаџбинском рату 1941–1945“ Велимир је примио у свом стану у Београду од амбасадора Руске Федерације у нашој земљи Александра Чепурина. Расположен и покретан, са својих сто лета, одмах је предложио да се медаља „залије“ црногорском лозом.
Амбасадор Чепурин се захвалио генералу Радичевићу на свему што је урадио у тешком моменту историје, рекавши да његову и заједничку борбу наших народа против фашизма не смемо да заборавимо.
Он је подсетио на чињеницу да се Русија, без обзира на економске и политичке околности, увек са поштовањем односи према ветеранима Другог светског рата. Амбасадор је генералу Радичевићу причао о плановима за учешће Војске Србије на прослави 70 година победе над фашизмом у Москви 9. маја.
„Надам се да ћемо сви бити сведоци када, поносна и лепа, српска војна јединица прође Црвеним тргом, јер то је наша заједничка победа. То је наша заједничка историја, морамо тога да се сетимо и да увек промовишемо вредности те борбе и победе. Захвални смо нашим јунацима, ветеранима, хвала вам најлепше на томе“, рекао је амбасадор Чепурин.
Велимир Радичевић био је почасни гост параде на Црвеном тргу пре 20 година. Ову ће, како каже, ако и у једној од последњих борби буде имао среће, пратити на телевизији.
Поред Радичевића, почасне јубиларне медаље добили су и Савка Ђаковић, Милан Даљевић, као и Спасоје Тодоровић, генерал-пуковник у пензији који за Спутњик каже да су му најдража сећања његове младости из Другог светског рата. Тодоровић је у рат отишао са 16 година и највећи део времена провео је на фронту у Босни. Тодоровић се присећа свог првог сусрета са Русима у Нишкој бањи, након ослобођења Ниша, после чега је у састав армије дошла једна руска противавионска батерија у којој је било 42 девојке.
"То су биле професионалке, изузетне девојке, невероватни другови. Били смо непрекидно заједно, почев од Тузле, Дервенте, преко Кордуна до Загреба, на рециталима, дружењима и приредбама, али поред тога њима је служба била на првом месту. Оне су толико уносиле један дух у нашу јединицу, са односом, са песмама. Ја још увек памтим комесара те батерије, Нину Севаздуховну из Кујбишевске области. Два пута смо се дописивали после рата, а онда је то престало", присећа се Тодоровић.
Ветерани су медаље примили у својим становима јер нису били у могућности из здравствених разлога да присуствују церемонији уручења медаља поводом празника Дана бранилаца Отаџбине, која је била уприличена у амбасади Русије у Београду, 23. фебруара.
