Шта НАТО мисли да Русија мисли о НАТО-у

Један политички документ који је објављен на сајту НАТО-а крајем прошле године под називом „Пет руских митова о НАТО-у“ објашњава шта НАТО мисли да Русија мисли о НАТО-у, и зашто Русија никада није у праву, а НАТО има сва права да ради оно што ради. Међутим, постоји једна мана ових митова: Њих је лако побити.

Мит број 1 — Према НАТО-у „Русија сматра да су западни лидери у време поновног уједињења Немачке обећали да се Алијанса неће ширити на исток“ 

Заправо, документи говоре „да такво обећање никада није дато и да Русија никада није поднела било какве доказе који би подржали ту тврдњу“. Није било писаног документа о одлуци, а источноевропске земље, због важења Варшавског пакта, ионако нису могле да уђу у НАТО. Документ у наставку цитира бившег совјетског лидера Михаила Горбачова, који је тврдио да са западним лидерима никада није разговарао о ширењу НАТО-а. Поента приче је да „су земље централне и источне Европе поднеле захтев за чланство у НАТО добровољно, демократским путем и након спровођења неопходних реформи“.

Али без обзира на то колико сада аутори овог документа покушавају да се ограде од непријатне истине, није необично што се садашњa руска политичка јавност узрујала због пропуста Горбачова да тражи писану потврду од Америке да се НАТО неће ширити на исток. Горбачов је још 1996. године написао у својим мемоарима да су западни лидери „током преговора о уједињењу Немачке дали уверавања да се НАТО неће ширити на исток“.

Горбачов је ту своју тврдњу поновио 2009. године за немачки лист Билд.

„Немачки канцелар Хелмут Кол, амерички државни секретар Џејмс Бејкер и други су ме уверавали да се НАТО ни један милиметар неће померити на исток. Американци нису испунили своје обећање, а Немци су показали да су равнодушни. Можда су чак и трљали руке од задовољства. Али шта су тиме добили? Само то да Руси више не верују у њихова обећања.“

Mит број 2 — НАТО не прихвата став да „Русија има право да захтева стопостотну гаранцију да Украјина неће да уђе у Алијансу“. 

Алијанса наводи Члан 1 Хелсиншке декларације, који каже да државе имају право да припадају било којој међународној организацији, да потписују било какве споразуме и да буду део било ког савеза, и закључује: „У складу са тим принципима, Украјина има право да бира да ли ће потписати било какав споразум о придруживању укључујући и споразум са НАТО-ом.“

Поставља се питање: откуд НАТО-у право да се позива на Хелсиншку декларацију када су одредбе тог документа о европској безбедности у бившој Југославији нарушене управо од стране Алијансе током 1990. године, прво словеначким и хрватским проглашењем независности почетком 90-их, а затим и после рата на Косову десет година касније?

Друго, почев од 90-их година прошлог века па до данас, Русија се придржава законских одредби наведених у Хелсиншкој декларацији. Русија сматра да Украјина, или било која друга земља, има законско право да бира којој организацији ће да се прикључи и какве ће безбедносне споразуме да потпише. Међутим, оно с чим се Русија не слаже је идеја да мала група демонстраната, уз подршку оружаних банди радикалних националистичких револуционара, преузме власт, збаци демократски изабрану владу, и настави да насилно цепа две нације које су хиљаду година културно, језички и економски повезане, и то све уз директну подршку америчког Стејт департмента.

Русија ће наставити да се придржава међународних споразума које је потписала, укључујући и Хелсиншку декларацију из 1975. године, а коју је потписао генерални секретар Комунистичке партије Совјетског савеза, Леонид Брежњев, који је узгред и Украјинац. Али то што је „руски медвед“ уздржан не даје за право сваком Тому, Дику и Харију да чине све како би се приближили његовој пећини, ругали му се, да гурају свој нос тамо где не треба, само да би искушали његово стрпљење.

Што се тиче мита број 3 — да Русија верује да је „НАТО проширио своју инфраструктуру према руским границама“ документ у принципу признаје да то у ствари и није мит. А и како може бити? Док НАТО војска дрско парадира на само триста метара од руске границе, њихови званичници се труде да се договоре са државама које се граниче са Русијом. Уместо да објасни кршење договора, Документ само цитира Оснивачки акт о међусобним односима НАТО-а и Русије из 1997. године, напомињући да је Алијанса наставила да напредује ка руским границама „транспарентно и у складу са оснивачким актом“.

Мит број 4 ћемо прескочити јер је толико бесмислен да се највероватније, у недостатку бољег, нашао на списку просто да би се попунио план о раскринкавању баш „5 митова“.

И најбоље за крај — мит број 5 — аутору документа се не допада што Руси тврде да „НАТО има хладноратовски менталитет“. 

Он нуди дефиницију хладног рата као сукоб „двају идеолошких блокова“ и напомиње да Русија више нема „кредибилну идеологију, ни значајне међународне савезнике који подржавају њене акције у Украјини“.

Узимајући у обзир разне партнерске односе НАТО-а и Русије, значило би да НАТО никако не може да има хладноратовски менталитет.

Међутим, овај аргумент је лако побити. Да, Русија више није комунистичка земља. И она више не претендује да уједини пролетаријат у свету и створи глобални рај за раднике.

Скоро четврт века је прошло, али упркос свим уговорима о сарадњи и обећањима од Лисабона до Владивостока, и упркос дивној музици и текстовима песама од „Скорпионса“ до Билија Ајдола, НАТО је још увек тамо. Ове године се обележава 70 година од краја Другог светског рата. Данашња генерација се рата и не сећа, осим оних којима су преци причали о рату или су сазнали преко америчког канала „Хистори ченел“…али америчке базе од Немачке преко Италије и Јапана остају.

Русија је — прво због учтивости, а затим и поверења према својим партнерима, мирно стајала док се НАТО ширио, прво у источној Европи, а затим у државама бившег Совјетског Савеза. Сада НАТО опрема и обучава украјинску војску у самом срцу кијевске Русије.

Међутим, гле чуда — и даље је Русија претња по безбедност!

Ставови изнети у овом чланку искључиво су ставови аутора и не одражавају званичан став Спутњика.

Текст је пренет са портала www.sputniknews.com