За многе од њих пут се завршава у гробници у коју се претворио Медитеран. Нови бродолом на Медитерану, у коме је погинуло најмање 700 људи у ноћи између суботе и недеље, кап је која је прелила чашу.
Матео Ренци, италијански премијер, говори о „систематском масакру на Медитерану“.
Већу трагедију у својим водама Европа није видела од краја Другог светског рата.
Долазе најчешће из Сирије, Ирака, Авганистана и Либије, земаља у којима су западне војне интервенције допринеле да завлада хаос. Француска бомбардује у Ираку, САД и следбеници и у Сирији. У Либији влада анархија након војне интервенције коју је 2011. године повела Француска, уз подршку прекоокеанског савезника. Грађанима Либије које је „ослобађала“ данас неће да отвори врата.
Већина чланица Европске уније пооштрила је услове за добијање азила и затражила строжи надзор спољних граница. Италијанску операцију „Маре нострум“, чији је циљ био спасавање унесрећених, заменила је операција „Фронтекст“, која попут полиције контролише границе.
Европска тврђава је готово непробојна, али то није обесхрабрило имигранте, спремне да ризикују живот.
Када су пооштрене контроле на Канарским острвима и на Лампедузи, пут миграција кренуо је ка грчко-туркој граници, преко острва у Егејском мору, ка Балкану. Хаос у Либији отворио је врата мигрантима који из северне Африке прелазе у Италију.
Евопска имиграциона политика доживела је крах. Европски лидери ништа не предузимају из страха да ће охрабрити нове имигранте. Са стрепњом посматрају напредовање ултрадесничарских партија, чија популарност расте од када су у имигрантима нашли жртвене јарце, узрок свих недаћа кроз које пролазе европска друштва у кризи, од незапослености до губитка идентитета.
Већина Европљана не жели нове имигранте у својим земљама. То је разлог због кога Европа окреће главу, уместо да отвори врата онима који беже од ратова, глади и прогона. Концепт хуманитарне интервенције важи само ван њених граница.
