Жене се окупљају испред главне фабричке капије. Неке од њих стоје издвојене, каменог лица, смркнуте, ћуте. Неке се знају одраније, па та два-три сата проводе у разговору, као комшинице, иако живе у различитим деловима града. Неке су временом постале пријатељице, већ годинама се срећу, виђају овде. Ипак, ниједна од њих неће изговорити име мужа, само ће рећи „онај мој“, као и свака наредна која пристигне.
Жене се из предострожности окупљају већ око поднева. Оне неискусне долазе касније. Да их ко пребраја и сабира, изненадио би се — има их на десетине. Зато што у фабрици ради неколико хиљада мушкараца. Када се која од жена приближи главној капији, када се превише примакне, стражар излази и „умољава“ да се „другарица“ помери. Окупљене жене стварају ружну слику, сматра шеф обезбеђења. Чувар се извињава, он тако не мисли, али њему је наложено да их удаљи. Уосталом, и одатле ће, постранце, моћи да виде своје мужеве када из фабрике буду излазили у петнаест часова, када се огласи сирена за крај смене. Чувари саосећају са овим женама. Ипак, правила су правила, служба је служба.
Жене се окупљају испред капије, а ту се, на оближњем јарболу, лепрша застава Југославије. Осим тога, баштовани су прекјуче, у леји, у подножју јарбола, садницама плавог цвећа „исписали“ Титово име… Жене које се окупљају под државном заставом и уз „Тита који цвета“ — то баш није лепа слика… Високи фабрички димњаци се непрестано пуше. Ко зна чега све нема у извијеним тамним облацима. Једном су из Београда долазили да измере удео штетних гасова и честица чађи. Стручњаци су известили да „нема разлога за бригу“, да је све у границама „мање-више“ дозвољених вредности. Па су се загрцнули од кашља, не саопштивши колико у том диму има испарелог људског зноја. А мора да га има, јер се радни процес не зауставља, смена смењује смену, већ тридесетак година.
Жене су окупљају испред главне фабричке капије, мада се јате и испред оне коју сви зову „вага“. На њу, преко ваге за мерење великих терета, у круг фабрике непрестано улазе камиони са материјалима и излазе камиони са производима. Зато ваља обратити пажњу и на ту капију. Такозвана „вага“ капија није предвиђена за раднике, али бива да неки од мужева успе да се искраде уз камионе. И ту је, дабоме, чуварска кућица. Међутим, ови стражари нису тако болећиви према женама, поткупљиви су. Дешавало се да за малу надокнаду зажмуре и допусте да радници шмугну пре краја смене.
Жене се, ипак, у већини окупљају испред главне фабричке капије око поднева, сваког првог у месецу. Тог дана се исплаћује плата. Новац се, до последње кованице, добија у ковертима, уз обрачун, испресавијану папирну пантљику дужине једног метра на којој све пише, број сати, ноћни рад, прековремени рад, ако је ко имао „црвене осмице“, што ће рећи да је радио за викенд или празнике. Пошто се плата добија у готовини, постоји и већа опасност да је неки од мужева још истог дана проћерда у кафани. Добри су то људи, вредни, у сваком случају нису лоши. Ко зна колико је њиховог зноја, самим тим и живота, испарило кроз оне димњаке. Али, неки од њих се сасвим преобразе првог у месецу, „ухвати их друштво или обузме неописив осећај самоће“, „опусти их млада конобарица или разгали певачица која намигује“, „понесе их пиво или вињак“…
Жене се зато окупљају испред главне фабричке капије. Свака пресреће „оног свог“. Некада је то повод за расправу, некада се све обави ћутке, али је у већини случајева чекање испред капије једини начин да жене спрече мужеве да пропију знатан део зараде. Истина је, многи од њих се стиде, упозоравају своје супруге да то више не раде, да их оне, долазећи пред капију, само брукају… Ипак, када жена брани породицу, не мари за последице. У међувремену су се толико добро организовале да има жена које шеткају и дуж жичане фабричке ограде, посебно крај места где је ограду лако прескочити, па оне дојављују другој жени, а ова трећој — да „онај њен“, „туда и туда“, покушава да побегне… Мада, бива да неки од мужева умакне. Увече се враћа кући, јер се и кафане кад-тад затварају. Такав муж се свађа, хоће и да удари шаком о сто. Па шта, он ради, може ваљда мало да се провесели… Некада обећава, куне се, увија, понавља да неће више… Некада само мучно ћути, шта ту има да се говори… Али, све је већ касно. Коверат с новцем је отањен. А папирна пантљика са обрачуном је нестала, нема је… Муж наводно претура по џеповима, тражи је, као чуди се, мада је обрачун заправо бацио — да нико, па ни он сам, не види колико од плате недостаје.
Први је у месецу. Сат на главној фабричкој капији показује подне. Жене пристижу. Углавном пешице или бициклима јер у то доба, сред прве смене, нема превоза. Из високих димњака се извија дим, небо се облача од испарења у „мање-више“ дозвољеним границама, па и од испарелог људског зноја… Још јутрос је из трезора Службе друштвеног књиговодства у пратњи полиције пристигао комби са џаковима новца. Сада када је све пребројано и раздељено по ковертима, када се рачун сложио у динар, унутар фабричког круга, у згради економске службе, на спрату обрачуна личног дохотка, почиње исплата… Шеф обезбеђења телефонира чуварима на главној капији. Наређује им да удаље те жене јер су оне ружна слика…
Једна од жена каже другој, започиње: „Онај мој…“ Стражар излази из кућице. Ставља капу с петокраком. Поправља униформу, намешта футролу с пиштољем, у којем је пак шаржер с ћорцима. Прилази женама. Прекида их. Извињава се. Моли „присутне другарице“ да се одмакну од капије. Не превише. Ено, до оног дрвета. Тек толико да не буду уочљиве. И одатле могу да гледају, да препознају своје „другове“. Ето, само тих неколико корака… Хвала, довољно је.
Сада је све на свом месту — жене нису више тако приметне. А застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије — она је виднија, кочопери се. Као и надимак Јосипа Броза — „уцветао на плаво“, у леји у подножју јарбола, испред главне фабричке капије.
© Горан Петровић
