Видео-клип извесне Марије Максиме са песмом „Вучић Александар“ имао је за три дана близу 600.000 прегледа на каналу Јутјуб и тај број и даље расте. Песма је снимљена у турбо-фолк маниру и, на неки начин, представља омаж актуелном премијеру Србије Александру Вучићу. Или је премијер искоришћен зарад популарности ауторке песме.
Овакав вид песама није новост за српску политичку, али и медијску сцену. Познати су примери певања о Слободану Милошевићу, још раније о Јосипу Брозу Титу. Или, пак, песме Баје Малог Книнџе из ратног периода 90-тих. У истом периоду је у Хрватској енорму популарност стекао извођач националистичких песама у хеви-метал ритму Марко Перковић Томпсон.
Активизам или примитивизам
У једном периоду, последњих неколико година, није било „урадака“ овог типа. Међутим, ових дана је и нова хрватска председница Колинда Грабар Китаровић опевана у песми коју изводи Нивес Целзијус. А у Србији Марија Максима повећава број прегледа, пуни насловне стране новина и статусе на друштвеним мрезама. Питање које се, после гледања оваквих клипова, намеће је: где је граница између политичког активизма и примитивизма?
Психолог Жарко Требјешанин сматра да није тешко разграничити ове две ствари и сматра да квалитет одређује да ли је нека песма или било шта што је неко створио — уметничко дело или кич.
„Ако је квалитет низак и ако се јасно види тенденција, то онда свакако не може да буде ни нешто што је уметнички вредно, ни нешто што је значајно. Песма показује да још постоји свест о култу личности, потреба да се граде јунаци и да се уздиже вођа до неких неслућених висина, односно да се од људског бића напорави нешто попут божанског бића“, додаје Требјешанин за Спутњик.
Да ли је „Рачунајте на нас“ гребање уз власт
Музички критичар Петар Јањатовић каже за Спутњик да је начин на који људи —који имају публику — реагују и показују свој став, веома битан.
„Али стајање на страну актуелних политичара и хваљење власти је у 99 одсто случајева улизички и притворно. То је гребање уз власт. Критиковање власти је нешто што третирам као здрав политички активизам“, прецизира Јањатовић.
На питање да упореди најновију песму Марије Максиме о премијеру Вучићу и, на пример, песму Ђорђа Балашевића о Титу — „Рачунајте на нас“, Јањатовић одговара да је разлика огромна.
„Без обзира колико из данашње перспективе Балашевићева песма делује као политички кич, она је у том тренутку на прилично добар начин осликавала размишљања великог броја тадашњих младих људи у Југославији. Дакле, тај неки искрени патриотизам јесте постојао“, сматра Јањатовић.
Привлачење пажње и броја кликова
Став професора комуникологије Марка Ђорђевића са Универзитета у Крагујевцу се донекле разликује. Према њему, јавно мњење је навикло да тривијални, бизарни и спектакуларни садржаји заузимају све више медијског простора.
„Када говоримо о наведеном видео-клипу, код њега није реч о било каквом активизму, већ би се пре могло говорити о класичним механизмима привлачења пажње. Овде се користи популарност одређене политичке личности да би се скренула пажња на себе. У овом случају имамо класичан пи-ар покушај да се подигне рејтинг одређеног видео-клипа, односно особе и видимо да су резултати евидентни“, тврди професор Ђорђевић за Спутњик.
Историјски континуитет
Новинар Зоран Пановић, који је феномен оваквих песама посебно проучавао, каже за Спутњик да актуелни видео-хит може да буде и активизам и примитивизам, али да у суштини није ни једно ни друго.
„Ова песма која се појавила и тај клип који је постао познат је још један прилог дугој историји такозване српске удворичке поезије. Ову песму би требало посматрати у историјском континуитету, независно од идеолошких позиција или од жанра. Марија Максима која се сада појавила може да се третира као Мића Данојлић који је некада правио панегирике Слободану Милошевићу“, прецизира Пановић.
Он још додаје да од старих времена и преко свих режима, постоји обожавање вође и идолопоклонички однос према њему. Зато, истиче Пановић, тренутно актуелни хит не представља нешто толико драматично, с обзиром какве су песме и испади раније постојали.
„Често понављам да је опасније оно идолопоклоничко понашање када неки уметници — који већ имају неки ауторитет — дају своје име и углед за некога, врло перфидно“, закључује Пановић.
