„Волео бих да играм кнеза Мишкина, главног лика у `Идиоту`, јер је по мом мишљењу то једна од најгенијалнијих књига свих времена, а читао сам стварно доста“, каже један од најтраженијих српских глумаца.
Може се рећи да сте тренутно један од најзапосленијих глумаца у Србији. Где све публика може да вас види?
Најпре у позоришту Бошко Буха, где тренутно највише радим. У протекла четири месеца, имао сам четири премијере. Играм у представи за децу „Црвенкапа“, затим у „39 степеника“ и у комаду „Мајстори, мајстори“. Ове две последње су заиста најуспешније представе у Београду у последње време. Мислим да позориште „Бошко Буха“ има феноменалан вечерњи репертоар, све представе су увек пуне и распродате, што је врло битно за једно позориште. Колико год да правите представе, које наравно треба да имају уметничку вредност, врло је битно да имате публику која ће да долази и гледа то што радите. Мислим да се позориште Бошко Буха сјајно развија, да садашњи управник Милорад Мандић Манда прави одличну причу, једва чекам да се позориште реновира. Нова сцена ће изгледати фантастично, имаће три ротације, биће једно спаковано, мало позориште у центру града, које ево сада, после дуго времена, преузима примат на нашој позоришној сцени, као позориште у које долазе млади, талентовани људи који праве један врло занимљив репертоар и својом енергијом стварно плене. Поносан сам на наш рад и наше позориште.
Што се тиче независне продукције, радим са Фави театром и Батом Караџићем већ 15 година. Поред представа „Певај брате“, „Певај брате II“ и „Тамо и назад“, недавно смо имали и веома успешну премијеру „Златног ланчића од бижутерије“, који је мешавина стенд-ап комедије и монодраме.
Како успевате да ускладите све те обавезе?
Навикао сам и себе и људе око себе да ме просто нема у мом приватном животу. Имам преко 20 представа месечно које су претежно скопчане с путовањима. Обиђем бар 15 до 20 градова месечно, да не рачунам снимања. Сваког дана радим и немам слободан дан, нити празник.
Рекли сте да сте недавно премијерно извели станд-ап комедију „Златни ланчић од бижутерије“. Овај код нас још увек редак жанр не може често да се види на позоришним сценама. Како сте дошли на идеју да се упустите у овај пројекат?
На позоришним не, али на неким оф сценама стенд-ап комичари или људи који покушавају тиме да се баве имају своју станд-ап сцену. Они су герила, једна екипа која се бави тим жанром из љубави, зато што то воле. Мислим да ћемо, што се њих тиче, добити доста добрих писаца пре свега. Мислим да има много интелигентних, младих, духовитих људи који толико виспрено и дивно погађају ову стварност у центар, и мислим да ћемо, пре него што ћемо добити неког стварно значајног станд-ап комичара, добити доброг писца, афористичара комедиографа и то је оно што нам иначе и фали. И због тога се највише радујем тој стенд-ап сцени.
Иначе, та позоришна форма је склона мешању жанрова, тако да никада не можете дефинисати шта је шта. Један мој стари професор је говорио да је стенд-ап комедија исто што и монодрама, само због тога што Американци немају реч за монодраму. То је једна форма која је тренутно врло популарна у региону и мени је врло драго да сам успео, с обзиром да имам велику конкуренцију рецимо у легенди Ђури који то ради, као и још пар глумаца. Али морам признати да ми је инспирација дефинитивно био Зијах Соколовић. Он је стварно човек који прави такве представе да је то нештно невероватно. У његовим годинама имати такву енергију и правити представе које трају по два и по до три сата је нешто невероватно.
Познато је да је комедија један од најкомплекснијих и најтежих глумачких задатака. Да ли је једноставно измамити смех код публике, посебно у времену у којем живимо?
Није лако. Ја сам, рецимо, „Златни ланчић од бижутерије“ радио шест месеци. Док смислиш шта треба да урадиш, док нађеш човека који ће то да напише, па док то сам разрадиш… Конкретно за ову представу, направио сам договор са Мијом Караџићем, који је стварно врхунски комедиограф, он ми је сачинио добру основу приче, сјајно то написао, на основу чега сам ја направио још сат времена, фактички сам додао. И радио сам дуго, не толико што се тиче проба, колико сам радио на тексту, месецима. Да би се све то направило и да би било добро и да би се људи смејали, мора да се уложи озбиљан рад и човек да да много од себе. Тешко је измамити осмех, али када једном то урадите и придобијете публику, онда стекнете своју публику која увек долази да вас гледа.
Већину представа и пројеката у којима играте, сами и режирате. Шта Вас је одвело у редитељске воде? И шта је по Вама теже бити глумац или редитељ?
Из моје перспективе и једно и друго је једнако тешко. Није лако радити с људима, и ако сте глумац и ако сте редитељ морате радити с људима, а људи су различити. Морате добро да их упознате да видите какав је ко, шта коме треба, да би им помоогли. Мислим да је редитељ исто што и мотиватор, да је он ту да мотивише, да отвори уметнике, да дају оно најбоље од себе, чак и оно што мисле да не могу да дају у том моменту. Сви ми зависимо једни од других, а пошто је представа и позориште колективни чин, а такав је и филм, онда треба да имате висок праг толеранције и једноставно да прихватите људе са којима радите, да их поштујете као људе и као уметнике пре свега да би од њих могли да добијете најбоље. Ако кренете ђоном или ако кренете да пошто пото успоставите неку хијерархију у којој ће сви неопорециво слушати оно што сте ви замислили, мислим да то није добро за уметника, јер уметност не трпи фашизам, не трпи доктрину, не трпи ту врсту тоталитарности и хијерархију. Уметност мора да буде отворена, широка, да привлачи, да буде узбуркана… Дакле, и глума и режија су део мог посла.
Поред глуме и режије имате и друга интересовања за уметност. Бавите се музиком, а и књижевност вам је блиска. Докле сте стигли са писањем вашег првог романа „Принцеза од јужних мора“? И која је његова тематика?
Ја сам заљубљеник у епску фантастику и прочитам годишње сигурно 20-30 књига епске фантастике, тако да сам хтео да спојим нашу традицију, историју и то инкорпорирам у једну бајку која би, уствари, требало да буде жанр епске фантастике. Зове се „Принцеза од јужних мора“. Главни лик Бор, који долази из једног племена из планина до којих је врло тешко стићи, први пут стиже на море. Он постаје главни јунак у потрази за принцезом од јужних мора која једино може спасити племе. Написао сам неких 70-80 страна романа. Ето, у последње време, због других обавеза, нисам стигао да наставим писање, али сад му се враћам и мислим да ћу завршити књигу. Ништа није теже од писања књиге, мислио сам да је то ипак лакше. Међутим, да би био писац заиста ти треба посебан дар, мораш бити темељан, мораш бити много образован.
Када смо већ код књижевности, међу својим колегама важите за човека који много воли да чита. Често истичете да сте одрасли на руским класицима.
Моја омиљена књига је „Идиот“ од Достојевског, а омиљени песник Пушкин. Ја сам човек који воли да сазна ствари о писцу којег воли, не само оне обичне које људи могу да нађу на Викидепији, које су опште и познате, већ нешто дубље. Достојевски је био окорели коцкар, и он је многе своје књиге писао да би вратио дугове и да би зарадио паре како би опет ишао да се коцка. Недавно сам сазнао, што ме је фасцинирало, да је Достојевски имао човека који му је писао, а он му је све из главе говорио. И то су генији, на нивоу Тесле. Јер књижевност толико утиче на људски род и уопште на прогрес ове планете таман исто колико и сијалица или технолошки процват. Култура, уметност и технологија су исто. Без Достојевског ниједна ова сијалица не би имала душу, без обзира колико нам то требало. Волео бих да играм кнеза Мишкина, који је главни лик у „Идиоту“, јер је по мом мишљењу то једна од најгенијалнијих књига свих времена, а читао сам стварно доста. Не знам да ли сам остарио за њега, али бих свакако волео то у једном тренутку да радим. Моја прва важнија улога на Академији био је улога Хлестакова у Гогољевом „Ревизору“. Гогољ је руски Нушић, он је стварно фантастичан писац. Генијалност тог текста је у чињеници да се и данас постави, ви бисте апсолутно могли да препознате разне видове неких друштвених догођаја, токова, потреса, које ми и данас имамо. И што је данас, што би млади рекли, ин, и шта треба лајковати, а шта не, тако да ја лајкујем Достојевског, Гогоља и Пушкина. Пушкин је исто био луд. Ја их волим, јер су ти људи доказ да су таленти неконвенционални. Пушкин је човек који је имао више од 20 двобоја, био зависник од адреналина, а људи то не знају. Мислим да младима, који данас зазиру од класика и беже од њих, јер им је то досадно, који не желе да уђу у то и који не желе то да разумеју. треба објаснити да су Достојевски, Пушкин и други писци који су писали те генијалне књиге живели живот који они данас не могу ни да појме да га живе. То су били људи који су живели пуним плућима, који су много времена проводили у подземљу, а много мање времена горе на површини, који су се дружили са окорелим криминалцима, коцкарима, убицама, који су колико да су имали тај друштвени живот који им је био фин и фантастичан, диван, у којем су имали неку конвенцију, толико више су се налазили у овом другом, мрачнијем сегменту живота, јер да није тако они не би могли ни да напишу те феноменалне књиге. Омладина данас мисли да су руски класици били досадни писци који су по ваздан седели код куће с дебелим наочарима и само писали, што није тачно. Сви ти потреси који су се догађали код великих писаца и у великим народима, као и у малим народима код талентованих људи, захтевају једну дозу зависности од живота као таквог. И зато ја просто волим талентоване људе.
Са више представа, које играте под покровитељством продуцентске куће Фави, доста путујете по Србији и региону. Свакако можете рећи каква је тренутна ситуација у позоришту и култури уопште?
Мислим да је систем који се код нас спроводи што се тиче позоришта, превазиђен. Позоришта више не могу да имају по 17 премијера месечно или по 20 представа на репертоару, јер онда представе које се играју просто немају времена због других представа и не могу и немају термине да се играју онолико колико би требало. Мишљења сам да ми треба да радимо по западном систему, а то је да урадите добру представу и затим је играте док има публике, онда се после та представа склања и радите нову. Једино тако може да се опстане, и да се ради и заради, јер овакав систем дотирања позоришта као што је код нас, који је само и искључиво базиран на буџету државе која је и онако сиромашна, од које не можете очекивати у овом тренутку да не знам шта да, никада нисте ни могли, никуда не води. Мислим да у том сегменту треба још по негде да се трансформишемо, мада то тешко иде. У неким региднијим срединама и пословима, браншама, та транзиција је много лакше прошла, него у уметности. Код нас су то далеко боље прихватиле неке фабрике него позоришта. Потребно је да се трансформишемо начин на који радимо и стварамо, а то је да људи који воде позоришне куће имају одговорност за те куће. И уколико ви неку кућу оставите у дугу од 200-500 хиљада евра, а да то није зато што вама неко нешто није платио, него зато што сте лоше водили ту кућу, онда ви морате да одговарате за то. Нама су позоришта у дуговима и нико никада за то није одговарао. Када се то промени онда ћете имати позориште које ће да прави представе, али не представе које ће се допасти мени и мојим пријатељима, па нас четворо дођемо и гледамо, него ћете морати и те како да водите рачуна о квалитету, да дате на увид колико сте карата продали, колико је то гледано, како је одјекнуло у јавности, на фестивалима… Биће много теже, јер ћете све морати да обједините и публику која треба да вам дође и да задовољите уметничке критеријуме. Мислим да треба да се мало ми као радници у култури, у позоришту, више отворимо ка публици, да је привучемо да дође, да јој кажемо да је она део позоришта, а не супротно. Позориште не може да опстане само од себе.
Какви су Вам пословни планови за будућност?
Отворићу продукцију, радићу филм, имам идеју, знам све шта ћу и како ћу. Тренутно тражим писца да ми то напише и то ће бити мој следећи пројекат. Реч је о комедији која ће бити неконвенционална, политички и друштвено некоректна, зато ће и бити потребни специфични људи, специфичан сценарио који неће робовати никаквим правилима. Тражићу од глумаца да имамо тај брехтовски ефекат где ћемо искакати из својих ликова у приватно и враћати се. Биће то један интересантан пројекат који има врло занимљив наслов „Говедо“ и прича о политичару из једног малог места који добија велику моћ, али суштински прича о томе шта се дешава у малом човеку који помисли да вреди више него што вреди, да зна више него што зна, који, што би рекли млади људи, утрипује да је Цицерон или Цезар… Врло занимљива прича. Смех са мало горчине, то је увек тако. Кажу да је најбоља комедија она после које на крају остане укус горчине у устима.
