А кад им је опишете, схватиће да је то управо онај специјалитет без кога се не може замислити било која свечаност, али који Руси најчешће зову салата „оливије“, или „столичнаја“, а понекад чак и „московска“. Све,све, само не — руска.
Наполеон
Постоје две верзије о историјату руске салате. По једној, за њен настанак „крив“ је нико други до Наполеон. Иако дебељушкаст, велики војсковођа је време за обедовање сматрао просто изгубљеним, па је и свечане ручкове завршавао за пола сата. Стога су се његови кувари трудили да буду маштовити и спреме нешто ново, укусно, како би императора оборили с ногу. Наполеонов главни кувар Анри Оливије је остао упамћен као креатор многих познатих ђаконија, међу којима и руске салате.
После пада Наполеона, на руском двору нашло се неколико француских дворских кувара, међу којима и Анри Оливије, који је будућим поколењима оставио неколико незаборавних специјалитета. Једнога дана изнео је на царску трпезу салату направљену од фино исецканог различитог поврћа и меса, зачињену мајонезом. Салата је одушевила присутне, а онда су је, у част њеног творца, хиљаду осамсто шездесет и неке године назвали „салата Оливије“. Поносни кувар свима је радо откривао рецепт.
Французи ту салату називају „руском“, мада и површно листање француских књига с рецептима открива да се под тим именом крију салате које имају приближно исте састојке као њихова — „француска“ салата.
Кафанска верзија
По сасвим другачијим причама, руска салата је настала тако што је извесни Лусијен Оливије, главни мајстор тада реномираног ресторана „Ермитаж“ у Москви, послужио госте салатом, која је убрзо постала заштитни знак кафане.
Начин припреме је био строго чувана тајна, тако да се данас нико не би усудио да тврди како се тачно спремало популарно предјело. Оно што се нагађа јесте да се мешао телећи језик, кавијар, зелена салата, комадићи јастога, капре, мали краставци, тврдо кувана јаја и сојина зрна. Ни налик на оно што ми данас стављамо у руску салату.
На прелазу из 19. у 20. век, један од Оливијеових помоћних кувара покушао је да открије тајну. Док је Оливије сам, као и обично припремао дресинг за салату позвали су га да изађе, а то је Иван Иванов, његов помоћник, искористио за „анализу“ рецепта.
Иванов је убрзо прешао у конкурентски ресторан „Москва“ где је правио зачуђујуће сличну салату, а онда чак и продао рецепт издавачким кућама, те је салата ушла у историју. Међутим, продаја рецепта није уродила плодом због специфичног начина на који је Лисијен припремао мајонез, основни састојак који је до данас остао тајна.
Оно што данас једемо као оригиналну „Оливије салату“ само је слично његовој. Све што је било прескупо замењено је приступачнијим намирницама и, мало-помало, настала је „француска“ односно руска салата какву данас спремамо.
Јефтинија верзија је била незаобилазно јело на свечаностима у совјетској Русији. Временом, салата је из Русије почела да се шири по Европи, данас се једе широм света — у Ирану, Немачкој, Италији, Шпанији, Португалији…
