Сахрана је била догађај светских размера. Хроничари ХХ века кажу да се никада више страних државника није окупило ни на чијој сахрани. Пристигли су и са Истока и са Запада.
Поред њих, велики број Београђана и грађана Југославије дошао је у Београд да испрати свог председника и команданта.
„Најимпресивнија у преносу била је општа жалост и масовност људи на улицама, број државника. Уопште, величина догађаја је била заиста импресивна“, каже Мандић на почетку разговора за Спутњик.
Како је дошло до тога да будете ангажовани као један од редитеља ТВ преноса Титове сахране?
Тада сам био веома активан и радио сам пуно на телевизији и очигледно нисам радио лоше. Стално сам ишао из посла у посао и стално су ме звали. У животу сам се врло мало и ретко некоме нудио. Када се формирао тај тим, нас је било редитеља, богами, више се ни не сећам колико, седам или осам. У сваким репортажним колима по један. Мома Мартиновић је био главни редитељ који је седео у режији. Треба рећи да уопште нисам био члан партије, а да сам добио тај посао, што говори о томе да тај режим није био тако стриктан.
На известан начин, чак бих рекао мање стриктан него данас, када је и за мање послове услов да си члан једне партије. Или две. Тако сам добио тај за њих важан и престижан посао. Сећам се, рецимо, мог покојног друга са класе, Ђорђа Токина. Он је био ангажован. Ни он није био члан партије. Дакле, очигледно су бирали људе за које су веровали да то могу добро да ураде. Оно што је мене вероватно квалификовало јесте то што сам био и остао заљубљеник у живу телевизију. Јако сам волео преносе, и дан-данас мислим да су преноси живот и суштина телевизије.
Колико је технике било ангажовано на преносу сахране?
Било је, ако се добро сећам, седам или осам репортажних кола, плус једна камера у хеликоптеру. То је био први пут да је коришћена камера из хеликоптера; са великим техничким тешкоћама — сигнал није био баш најбољи. Ако се не варам, била је и једна камера која је на себи имала предајник, која је ишла испред колоне у неком џипу. Моја репортажна кола су била на крају — испред Куће цвећа. Она су, технички, била као сидро — слике са свих других кола су морале да прођу преко мојих. Тако да сам ја увек морао да дам неки кадар, заједно са кадровима других кола.
Да ли сте били под емоционалним набојем?
Не, напротив. Перверзно је, можда, рећи, али ја сам се том послу радовао. То сада звучи не знам како, али нико из моје породице, ни ближе ни шире није био члан партије, био сам из куће која није била члан партије. Тако да нисам имао никакву емоцију према томе што је Тито умро. Чак ми је био смешан сав тај циркус.
Да ли је постојао професионални притисак?
Постојао је. Радовао сам се том послу — велики посао, сва репортажна кола, из целе Југославије су дошла, јер РТБ их није имао довољно. Сви студији су послали своје екипе, а ми смо били редитељи. Ми смо припреме почели док је Тито био на лечењу у Љубљани. Зову нас, у крајњем поверењу, да нам саопште да ће Тито можда једног дана ипак да умре и да би био ред да се ми спремимо за то.
Мома Мартиновић је набавио снимке сахране лорда Маунтбатена, која је била велики спектакл те врсте и гледали смо тај Би-Би-Сијев пренос не би ли видели нешто што можемо да користимо. Рекли су нам да, од тада, у сваком тренутку морају да знају где смо. У то време сам радио нешто у Сарајеву. Једног дана су ме звали и рекли ми да хитно дођем у Београд. И ја дођем у Београд, саопште ми да је Тито умро и тако даље…
Ко вас је контактирао? Ко су били људи који су вас звали у поверењу?
Вукос. Милан Вукос, тадашњи директор телевизије. Није било виших инстанци. Мислим да је Мома ишао на те више инстанце сам, да му нешто пренесу, а ми, екипа, састајали смо се са Вукосом. Он је био фантастичан директор, сјајан човек.
Ко је писао сценарио сахране?
То је радио протокол. Ми нисмо имали ништа с тим. Изглед сахране, сатницу, локације и тако даље, радио је протокол. Радили смо пробу…
Како се ради проба сахране?
Тако што смо сви били на позицијама, а једна полицијска кола су ишла лагано трасом којом је сахрана требало да прође и имитирала колону. Ми смо редом укључивали камере и радили као што ћемо радити сутрадан. Једино хеликоптер није био на проби. У сваком случају, када смо урадили пробу, они зову и кажу да не може да се слика сам чин полагања ковчега у гроб. Шеф протокола је био један функционер из Македоније и он је то наредио.
Зашто?
Њихов је проблем, у ствари, био технички. Биле су две надгробне плоче. Она која сад стоји је једна; али да би плочу могли да подигну неки генерали који су носили ковчег, они су једну плочу преполовили. Већ сутрадан су ставили нову. То гурање плоче на проби је заиста изгледало килаво. Муче се, тешка плоча, не могу да је помере, не може, не види се… Они су после пробе рекли да то не изгледа достојанствено.
Са Момом сам се договорио да ипак снимам чин полагања ковчега. Мома се сложио. Сама сахрана иде све до тренутка полагања ковчега, ја одем на ту камеру, на камери црно. Вичем камерману, а он, пошто је тамо тишина, шапуће, ништа га не разумем кроз слушалице. Морао сам да пређем на почасни плотун и тај кадар не буде у преносу.
Испоставило се да су сумњали да ћемо их преварити и ставили су једног човека из Удбе који је прекрио камеру — и довиђења. То је била најдраматичнија ствар које се сећам. Наравно да сам био у праву. Сутрадан је одмах почела прича да Тито уопште није сахрањен у Кући цвећа. После су кренуле приче да уопште није ни умро.
Да ли је то била најмасовнија сахрана у ХХ веку?
Мислим да јесте. Вероватно Кинези и Индуси сахрањују са много више света. Али, да је био крупан догађај — јесте. Светски догађај. Тешко ће се такав државник поновити на овим просторима. Свака му част, био је светска фигура. Мајстор и хохштаплер.
