Више од тога, већина западних лидера који су годинама за 9. мај боравили у Москви на паради поводом Дана победе, ове године су махом отказали своју посету.
Историчар Чедомир Антић за Спутњик каже да је Запад одувек био историјски победник, имајући у виду да су и Први и Други светски рат били наметнути посебно Енглеској и Америци. Природна тенденција тих ратова је, према речима Антића, била заправо окренута према Истоку, односно, Русији.
„Извесно је да су снаге Црвене армије однеле победу на источном фронту пре искрцавања у Нормандији. Црвена армија би тај триумф много теже однела да није добијала помоћ од западних савезника, тачније САД и Велике Британије. Чињеница је и да је кључне битке Црвена армија извојевала пре доласка те помоћи. Совјетска војска је, упркос огромним губицима и дилетанстком вођењу од стране Стаљина и његових генерала, успела да преживи 1941. годину и сачува индустријску производњу оружја како би касније парирала Трећем рајху“, каже он.
Антић објашњава да је искрцавање у Нормандији дошло у време када су совјетске трупе већ ушле у старе немачке земље и већ је било извесно да је рат на истоку изгубљен.
Последњи велики отпор немачкој војсци је пружен код Курска у највећој досадашњој тенковској бици и то је уједно био последњи покушај војске Трећег рајха да преокрене ствари на источном фронту.
„Совјетски Савез је тај који је победио нацизам и то је чињеница. Да ли би западни савезници победили да је Совјетски Савез остао по страни, то је питање за спекулацију. У историји је већ био један пример, а то је рат са Наполеоном, где је руска војска опет била та која је коначно победила Наполеона, против којег је ратовала цела Европа, као и тај да је управо руска војска била та која је ушла у Париз“, напомиње Антић.
Историчар Момчило Павловић, с друге стране, сматра да до тенденције преписивања историје долази због данашњих геостратешких и политичких разлога, међутим нико не може да порекне да су кључне битке биле на источном фронту.
Павловић за Спутњик каже да су управо на источном фронту крварили и Црвена армија и немачке трупе, али да су савезници техником помогли сламању Хитлерових снага.
„Све је то данас у вези са односом Запада према председнику Русије Владимиру Путину и то је део западне пропаганде. Такав поглед на Други светски рат траје још од његовог завршетка. Наиме, победа Црвене армије умањивана је и тиме што се сматра да је силовано на милионе Немица. С друге стране, нова истраживања показују да у тим бруталностима нису заостајале ни трупе западних савезника у Италији, Француској, као и у самој Немачкој. Али некако је у том идеолошком сукобу силовање од стране Црвене армије било у жижи интересовања јавности“, каже Павловић.
Данашњи поглед на историјске догађаје, сматра Павловић, не може променити чињенице али политички гледано може бити користан, јер се западно јавно мњење и дефинише и информише из медија.
Међутим, пре само једну деценију, на прослави 60 година од победе над нацистичком Немачком, руски председник је био окружен многим светским лидерима западних земаља као што су Велика Британија, САД, Немачка, Француска, Пољска, Чешка, Словачка. Сада су то само неке од држава које су одбиле да посете руску престоницу поводом годишњице победе над фашизмом имајући у виду да је до сада своје присуство потврдило свега 25 шефова држава од 68 упућених позива.
Остаје да закључимо да ли је узрок томе отворена подршка Русије самопроглашеним републикама на истоку Украјине као и догађаји на Криму, или пак тенденција смањивања улоге Совјетског Савеза у ослобођењу западне Европе од нациста.
