Гле! Шта ли је ово?! Откуд на тераси капи загаситоплаве боје? Најкрупнија је величине кованице од једног динара, остале су једва приметне, готово тачкице. Јасно је да се кап приликом пада на плочице терасе распршила у још ситније капљице. Одакле ли је капнула та кап боје за метал?! Од комшије, од оног горе?! Да. То је логично. Једино што такав закључак није могуће извести, јер изнад Пиргића, капетана у пензији, нико није живео, његов стан је био последњи, на врху новобеоградске деветоспратнице.
Хм! Нема сумње, то је боја за метал. Још увек свежа. Пиргић се није много мучио, капљице је лако обрисао са плочица, два-три пута их је само трљнуо газом намоченом медицинским алкохолом из ормарића за прву помоћ. Ето доказа да би свака кућа морала да има комплет сантитетског материјала за пружање прве помоћи!
Мада одавно у пензији, и удовац, капетан је био веома уредан човек, што је особина која се може и очекивати од неког ко је радни век провео у војсци, а остатак живота као самац. Наиме, дневни распоред капетана Пиргића знао се у минут. Устајање с првим сунцем, без пренемагања… Намештање кревета, односно његове половине брачног кревета, она друга није ни коришћена, под другим јастуком је још увек била сложена спаваћица покојне жене… Затим облачење, бријање, гледање у огледалу, што је он називао смотром… Фискултура на тераси, какве год да су временске прилике… Доручак, увек само „увојак“ маргарина, мармелада „мешано воће“, две кришке црног хлеба од јуче, чај… Шетња поред Дунава, то јест „разматрање“ положаја пловки и гавранова… Информисање, „упознавање са светском ситуацијом“, што ће рећи листање новина… А онда, по данима у седмици, или кување, или одржавање основне хигијене у стану, или допуна залиха у фрижидеру, или прање и пеглање цивилне гардеробе, или расклапање и склапање пиштоља који је добио за одлазак у пензију… И тако све до суботе, што је дан за одлазак у стари део града, у Дом армије, где ће се видети са исписницима, „класићима“, којих је, истина, бивало све мање… Недељом је капетан Пиргић телефонирао, звао је сина у Америци, када већ овај њега никада није позивао. Али није много причао, јер се сваки дужи разговор могао завршити свађом око тога зашто је његов наследник, син војног лица, својевремено одбио да прими позив за мобилизацију. Другачије речено — дезертирао је. Толико далеко је побегао да се није појавио ни на мајчиној сахрани. Зато је најбоље све завршити само распитивањем како су унуци и сувим одговором: „Ја?! Ја сам врло добро! Служим народу!“ Толико. Да га ставе на муке, Пиргић не би признао да живи мучно. И да сваки дан мора да испуни правилима, јер би иначе плакао. Што једном официру не приличи. Тако се све то понављало годинама, деценију и више… Док тог јутра на тераси није затекао свеже капљице загаситоплаве боје за метал. Које су, логично, пале одозго, од комшије решеног да, вероватно, офарба симс. Заправо, то би било и логично и вероватно да је капетан имао комшију „одозго“. Али није. Јер је живео на последњем, деветом спрату једне од многих блоковских зграда на Новом Београду.
Дакле, још увек свеже капљице капетан је лако уклонио санитетском газом и медицинским алкохолом. Међутим, питање — како је то уопште могуће, непрестано му се врзмало мислима. До сутрадан. Пошто је у свануће наредног јутра на тераси затекао прах рђе и љуспице оне загаситоплаве боје, па и неколико капи светлијеплаве, као да ономе одозго јучерашње фарбање није успело, па је изнова ишмирглао симс, ољуштио стару и нанео слој нове боје. Ово је капетана Пиргића веома наљутило. Ем му неко прља терасу, ем није могао да појми ко. Зато је подигао поглед, дуго је разматрао небо, покушавајући да у облицима облака пронађе смисао, одгонетку… А онда је узвикнуо: „Еј, ти, горе! Могао би мало да пазиш! И испод тебе живи неки народ!“ Кадли, таман је то изговорио, за врат му паде кап. Капетан је махинално превукао јагодицама прстију ниже потиљка — да би се осведочио: жута боја за метал! Заправо, нека боја на прелазу између црвене, наранџасте и жуте.
Јесте, потврдили су му у најближој фарбарској радњи где је отишао да покаже кошуљу, пропустивши састанак са „класићима“ у граду. Слободно може да је баци. Мрља се не може скинути са крагне. Ради се о емајл боји која се наноси преко основне боје. Пре тога, нитро или уљаним разређивачем ваља уклонити стари премаз на металу, механички очистити остатке, обавезно и трагове корозије… Они, иначе, овде имају све што му је потребно. И то „све“ пензионерима дају на десет чекова без камате. Никада није било повољније. И бодљикаву четку и најфинији шмиргл-папир, и ваљке и четкице и разређивач, његово је да само одабере нијансу коју воли… „Ма ништа од тога ми не треба! Желим само објашњење!“, обрецнуо се Пиргић, ненавикнут да ишта у његовом животу буде тако загонетно, без логике, литерарно… Па је и додао излазећи из радње: „И желим извињење! Не може то тек тако! Ако неко већ реновира, могао би да пази да не капље другим људима на терасу! И на главу! Да је макар на огласној табли у холу или вратима лифта истакао упозорење! Убио ме бог ако не позовем грађевинску инспекцију! Сутра ћу да пресавијем табак…“
Међутим, те ноћи је било још горе. Иако је легао као увек, тачно у двадесет три часа, иако је одмах заспао, капетан Пиргић се убрзо пробудио сав у грашакама зноја. Капи су му осуле чело, наусницу, груди… При чему је зној мирисао на фарбу… Које је боје била та фарба, капетан није знао, јер није укључивао лампу… Тако је провео ноћ. У бесаници. Отирући се дланом. И мада у свануће није затекао ни траг било какве боје, чинило му се да осећа воњ разређивача…
Била је недеља. Капетан Пиргић се правио као да је стање редовно. Наместио је кревет, половину кревета… Обукао се, обријао, извршио смотру у огледалу… Изашао је на терасу да ради фискултуру. Избегавајући да гледа и на плочице и у небо. Одвојио је „увојак“ са маргарина на тацни, одвадио је кашичицу мармеладе „мешано воће“, нарезао две кришке црног хлеба од јуче, приставио воду за чај… Кад је зазвонио телефон. На екранчићу апарата је стајао веома дугачак број, знак да позив стиже из Америке, од сина. То није било уобичајено, увек је бивало обрнуто. То није било уобичајено… Капетану се ово није свидело. Нешто није како треба. Нешто се догодило… За тренутак се премишљао — да ли уопште да се јави? Може ли се несрећа избећи ако се прави да није ту? Ипак, притиснуо је одговарајући тастер. Некако стегнуто је рекао: „Ти си, Ненаде? Јеси ли добро? Како су деца?" С друге стране је крцакало, веза је била лоша: „Тата… Чујеш ли ме? Не знам како да ти кажем…" Капетан Пиргић је стегао зубе, најежио се. Ни ово ословљавање са „тата" није било уобичајено… Покушао је да се прибере. Али је само грцао: „Слушам… Слушам те, сине…" С друге стране је допирало: „Одлучили смо да се вратимо… Крајем августа… Мислио сам да у почетку будемо с тобом у стану, док се снађемо… Чујеш ли ме? Надам се да немаш ништа против…" Капетан у пензији је био на ивици плача: „Када? Крајем августа?" Да би уздахнуо и додао: „Једва чекам, сине! Кажеш, крајем августа? Таман. Овде се свашта дешава… Ма као да сам знао, хоћу све да реновирам, почео сам да фарбам симс на огради терасе… Ја? Бићу боље! Бићу боље…"
Капетан Пиргић је устао од стола и изашао на терасу, упркос томе што је чајник „звиждао“. Подигао је поглед… Гле! Небо и сунце су изгледали као да их је неко управо освежио слојем нове боје. Небо — загаситоплавом. А сунце — неком нијансом између црвене, наранџасте и жуте. Значи, одатле је капало. Док су низ његове образе клизиле сузе.
© Горан Петровић
