Међу бројним заборављеним личностима које су оставиле значајан траг у друштву током протеклог столећа крије се и Смиља Михаиловић, лепа, интелигентна и сналажљива жена која је, након низа мучних искустава у родној Србији, побегла у Шпанију и тамо изградила сопствено краљевство. „Српска“ или „југословенска принцеза“, како су је тамо звали, била је неприкосновена владарка високог друштва на ексклузивном шпанском острву Ибици. Док је у шпанској штампи њено име често спомињано, најчешће у извештајима о животу високог друштва, у београдској штампи појављивала се веома ретко, и то као Смиља Константиновић (што је било њено девојачко презиме), углавном у чланцима посвећеним свргнутом краљу Петру.
Живот ове по много чему изузетне жене био је обележен контрастима — од скојевке до монархисткиње; од новинарке београдске „Политике“ до европске монденке; од ћерке угледног београдског професора до господарице доброг укуса на Ибици; од другарице Иве Лоле Рибара и Коче Поповића до блиске пријатељице Романа Поланског и Урсуле Андрес. Заједнички именитељ свих њених фаза било је то што је она увек и свуда успевала да се издигне до самог врха друштвене пирамиде, каже у разговору за Спутњик књижевница Гордана Ћирјанић, чији је роман „Седам живота принцезе Смиље“ управо објавила издвачка кућа „Вукотић медија“.
Главна јунакиња Вашег новог романа била је изузетна жена, али је недовољно позната српској јавности. Како сте је открили?
— Смиља Михаиловић није недовољно позната, већ апсолутно непозната нашој публици. За педесет година, колико је живела изван своје земље, неколико пута се појавила у београдској штампи, али све је то било давно, и она је друкчије идентификована — као Смиља Константиновић, што значи, по свом девојачком презимену. Помињала се искључиво као љубавница краља Петра, у чланцима чија је сврха била дифамација свргнутог монарха. Колико ја знам, последњи пут је поменута у „Блицу“, 16. децембра 1996, кад се потписник прилога, Мома Станић, сећао свог пријатеља, а Смиљиног брата, фудбалера Љубе Константиновића. Ту аутор призива први сусрет између брата и сестре након петнаест година, у Штутгарту — сусрет коме је присуствовао и Петар Други Карађорђевић. Подаци из тог чланка су непоуздани колико и сећање само, уз то, анегдота је испричана из друге руке, па самој тој причици и нисам пратила траг.
Што се мене тиче, за Смиљу сам чула осамдесетих година прошлог века, док сам живела у Мадриду. Она се тамо често појављивала у штампи, и увек као „српска принцеза“ или „југословенска принцеза“, а све у истом контексту — извештаји о друштвеном животу виших кругова. Тада ме је изнад свега занимало да уђем у траг њеној титули, али не сазнавши ништа, закључила сам да се она лажно представљала.
Идеју за писање романа о Смиљи Михаиловић добили сте још 1997. године. Због чега сте чекали готово две деценије да замисао преточите у писану реч?
— Кад сам се, након дугогодишњег живота у Шпанији, вратила у Београд, случај је хтео да упознам једног Смиљиног рођака, а она је тад већ три године почивала на ибиском гробљу. Сазнала сам о њој необичне податке и разумела да је њен живот био достојан авантуристичког романа. Она је пратила своју звезду у бурним временима, имала узлете и падове, али увек се дизала на ноге и израстала нова. Мêне које је доживела биле су фасцинантне: од скојевке до монархисткиње; од новинарке београдске „Политике“ до европске монденке; од ћерке једног угледног београдског професора до господарице доброг укуса на ексклузивном шпанском острву Ибица; од другарице једног Иве Лоле Рибара или Коче Поповића до блиске пријатељице једног Романа Поланског или Урсуле Андрес. Заједнички именитељ свих њених фаза било је то што је она увек и свуда успевала да се издигне до самог врха друштвене пирамиде.
Све у вези с њом било је изузетно занимљиво, кажем, достојно једног авантуристичког или пикарског романа, али ја тада још нисам писала романе. А кадa сам почела да их пишем, 2000. године, имала сам властити рудник по коме је ваљало копати. Иако сам Смиљину причу носила у себи скоро двадесет година као провокацију, чинило ми се да она изискује друкчијег писца од мене — неког ко би боље умео да прикаже друштвене сцене, гламур и вреву у вишим круговима. Али, будући да је за мене већ речено да сам у сваком новом роману нова, упркос препознатљивом рукопису, Смиља ми је, из године у годину, постајала све већи изазов. И онда ми се само отворило, како то кажу: указао ми се могући приступ, у коме не бих изневерила ни њу ни себе.
Каква је жена била Смиља Михаиловић? Описали сте је детаљно у роману, а како бисте је окарактерисали у неколико реченица? Које су биле кључне црте њеног карактера? Шта Вас је највише привукло код ње?
— Смиља је била натпросечно интелигентна, изузетно лепа, а уз то ведра и шармантна. У терминима данашње психологије, за њу би се рекло да је имала велику друштвену интелигенцију. Удубљивање у њен карактер открило ми је да је имала црте које делују неспојиво: лепршава и систематична, весела, а озбиљна и преозбиљна; спонтана, а истовремено велики организатор. Ако је импровизовала и кад је импровизовала, чинила је то с методом.
У периоду док сам прикупљала грађу често сам се питала да ли бисмо нас две симпатисале једна другу, да смо се којим случајем упознале. Каткад ми се чинило да смо толико различите да би неминовно избио курцшлус, ако ништа, оно због тога што су њена интересовања била потпуно супротна од мојих. За њу је имиџ био од пресудног значаја, док је за мене имиџ исто што и лаж. У појавном смислу, она је знала где јој стоји свака длака, док за себе могу рећи да сам више спортски тип. Међутим, интервјуи које је у касним годинама давала за шпанску штампу оповргли су све моје страхове. Уочила сам и те колико заједничких црта у ономе што је најважније. Морала сам да је заволим да бих уопште могла о њој да пишем. Данас сам уверена да бисмо се, након почетног неповерења, уважавале, а онда, мало-помало, страшно заволеле.
Колико је прича у роману заснована на истинитим догађајима, а колико у испричаном има фикције?
— Роман је конструисан тако да ће читаоцу бити јасно шта је грађа а шта је фикција. Истина, у оним деловима где фабулирам, такође сам морала да се трудим да се не огрешим о истину. Смиљин живот је у тесној вези са животима многих чувених личности, живих и мртвих, па није долазило у обзир да баш све измишљам. Изградила бих неку причу комбинујући податке и анегдоте, а каткад сам имала врло оскудно полазиште. Ето, на пример, први читаоци романа махом ми кажу да их се навише дојмило поглавље о њеном животу током рата. Имала сам податак да је била у логору у Италији, негде у близини Фиренце, и да јој је неки свештеник помогао да се спаси. Пошавши од тога, проучавала сам италијанске логоре и одлучила да је сместим у Бањо а Риполи. Такође сам се информисала да је фирентински кардинал Елио дала Коста неколико пута обишао тај логор и замерао карабињерима због лошег третмана логораша, који су махом били странци. Дакле, на своју руку сам додала неке могуће податке, а све остало у том поглављу је чиста фикција.
Колико Вам је истраживање Смиљиног живота помогло да сагледате бурну историју 20. века? На који начин је њена судбина искоришћена за приказивање једне веома занимљиве епохе?
— И раније сам се бавила том истом епохом — конвулзије 20. века, са жижом на Други светски рат и послератно доба — у свом роману „Кућа у Пуерту“. Било ми је занимљиво што су се неки подаци подударили. На пример, моје ликове из „Куће у Перту“, Бруна и Хоакина, судбина је спојила у логору Сен Сипријен, где су Французи држали избеглице из Шпаније, републиканце и припаднике Интернационалних бригада. У мом новом роману помиње се тај исти логор, кад млада Смиља Константиновић и главни уредник „Политике“ Владислав Рибникар размењују информације о заједничком пријатељу Кочи Поповићу, који у том тренутку, маја 1939, лежи у овом логору. Податак је тачан. Искрснуле су и неке друге подударности, но ипак, треба рећи да сам се, истражујући исте периоде, у првом роману бавила гдегде интелектуалним круговима а гдегде обичним људима, док сам се у овом другом усредсредила на монденско друштво, crème de la crème.
У роману се појављују и многе значајне личности које су обележиле политички, друштвени, културни живот протеклог века. Какво је место Смиља Михаиловић заузимала у тим круговима?
— Док је водила Краљевску канцеларију у избеглиштву, током педесетих година прошлог века, Смиља је имала пословне контакте с многим важним личностима епохе, и такође је присуствовала, у друштву краља Петра, свим важним забавама по европским градовима. Касније, кад се више није ослањала на углед круне нити на иметак свог мужа, била је познаница или блиска пријатељица многих важних личности.
Колико јој је животно искуство из Србије помогло да освоји друштвени углед у новој средини?
Због клевета које је доживела у југословенској штампи, педесетих, она је Југославију и Србију заувек одбацила. Током последњих двадесет година свог живота, кад је заиста била господарица моде и доброг укуса на чувеном острву, могло би се рећи да су њен смисао за хумор, њен владарски дух и склоност да без длаке на језику одобри или дисквалификује, проистицали из њеног својеврсно београдског мангуплука. Шпанци су уздржани и толерантни, а она је с лакоћом делила и поклоне и шамаре.
Какав је траг Смиљина модна девиза „Обуци шта год хоћеш… али носи то са стилом“ оставила у савременом схватању моде? Могло би се рећи да та девиза најпрецизније објашњава и саму њену личност.
— Уверена сам да данашња мода, она која кроз шпанске модне фирме намеће општи укус у одевању омладине — лежерно, али са стилом — уистину баштини Смиљину модну линију АДЛИБ. А да ли девиза те модне тенденције објашњава Смиљину личност, нисам сигурна. Она је била елегантнија од својих модела. Уистину, не верујем у кратке дефиниције личности, оне могу одвести на погрешан траг. Ваљда зато и јесам романописац — једну личност ваља сагледати из разних углова. Ма о коме да се ради, слика никад није једноставна.
