Церемонија је увежбана до танчина. Пламен се преносио на привремени горионик, како се не би угасио, а затим су стручњаци проверавали све делове и „враћали“ га тамо где је био упаљен 8. маја 1967. године.
Дмитриј Минченок, писац и аутор истраживања „Аутентична историја подизања Гроба незнаног јунака и Вечитог огња“, у интервјуу за Спутњик је рекао да је московски пламен упаљен од пламеном из Лењинграда.
„Мноштво људи стајало је поред пута док је бакља пролазила, а пола године раније на ’последњи пут‘ испраћен је и незнани јунак, чији посмртни остаци почивају поред Вечитог огња“, подсећа Минченок.
Према његовим речима, сваки помен несталих, безимених војника био је забрањен, зато што је до 1965. године нестали војник био исто што и дезертер и требало га је осуђивати.
Међутим, како каже, касније се расположење власти променило.
„Када је један од твораца Победе, маршал Рокосовски, са својих пет официра носио ковчег са посмртним остацима, мушкарци су почели да скидају капе, а жене да одвезују мараме, иако је темература достизла чак минус 30 степени Целзијуса“, истиче он.
Минченок је подсетио да је, када се поставило питање о томе ко треба да лежи испод зидина Кремља, совјетско руководство решило да то треба да буде безимени војник.
„Мноштво остатака пронађено је у јами у подмосковском селу Крјуково, где су се водиле одлучујуће борбе за престоницу и где је Црвена армија однела прве победе над фашистима. На некима су биле сачуване металне плочице са именима, па је одлучено да се настави са потрагом за безименим“, каже он.
Вечити огањ поред Гроба незнаног јунака је 8. маја упалио генерални секретар Леонид Брежњев, а „штафету“ му је предао пилот и ратни херој Алексеј Маресјев, који се после амуптације обе ноге вратио у службу и наставио да обара немачке авионе.
„Маресјевљев син ми је причао да је питао оца како ће предати бакљу, с обзиром на то да има протезе, а да му је он одговорио да ће марширати сигурним кораком“, препричава своје искуство Минченок.
Према његовим речима, сама идеја вечног огња, чак и у атеистичком совјетском друштву, врло брзо је наишла на одјек.
„Огањ је остао симбол вечног духа, а за људе који су ратовали и видели смрт био је симбол поштовања према том прелазном стању из једног живота у други. Огањ је на нашој земљи једини видљиви симбол да се живот наставља и после смрти“, закључује Минченок.
У Русији сада гори више од 200 вечитих ватри. Прва је била упаљена десет година после завршетка рата. Нова ће се појавити 8. маја на Криму, код Симферопоља, где се налазио фашистички логор у којем је убијено на хиљаде људи полуострва.