„Да ли можемо да се фотографишемо са Вама?“
„Да. А да ли ми је ветар покварио фризуру?“
„Не, одлично изгледате! Следеће године срешћемо се овде и донећемо вам фотографије.“
Био је ово дијалог три девојке са баком-ветеранком на тргу испред Бољшог театра, где се традиционално окупљају они који су преживели рат.
Ветеранима деца дарују цвеће, радо слушају њихове приче, поклањају им пуну пажњу. А и дечицу, која вероватно потпуно не схватају суштину празника, родитељи облаче у беле мајице са натписом „Хвала за живот“.
Московљанин Дмитриј Рисаков сашио је са женом модном креаторком за своју децу војну униформу по старом совјетском кроју. Следеће године планирају да сашију униформе и себи.
„Генерално, наша генерација зна да су осим Руса у Великом отаџбинском рату учествовали и Белоруси, Украјинци и други припадници тадашњег СССР-а. Заправо, многи не знају да су и друге земље активно учествовале у борбама током рата. Зато се ми трудимо да деци објаснимо шта је то Велики отаџбински рат. Ко је ратовао и кога смо победили“, објашњава он.
„Фашисти. Они су хтели да узму нашу земљу“, додаје овај дечак. Зато Рисаквољев четврогодињши син Серјожа одлично зна ко је био побеђен.
Александар Глагољев је са 18 година бацао бомбе на тенкове, био је и повређен. На фронту је био до краја рата.
„Показали смо да имамо јаку песницу. Могли би да извуку дебљи крај“, говори он о Паради победе и додаје:
„Данас сам срећан зато што је очигледно велико интересовање, нарастао је патриотизам. На пример, у акцији „Бесмртни пук“ ученици ће данас носити портрете два моја погинула брата. Веома дирљиво. И то ме, да тако кажем, тера да ’се држим‘“, прича овај ветеран.
За ветерана Јевгенија Маљцева рат је почео у Бресту, на који је Хитлер прво ударио. Затим је Маљцев био у партизанима, радио као обавештајац.
Говори да овакву параду као што је била ове године он још није видео, а био је присутан на свим до сада:
„Овакву параду до сада нисам видео, за све ове године. Веома је пријатно сазнање да су сада почели да нам се придружују и други. Русији никада не би требало окретати леђа и Русију нико никад неће освојити“, сматра он.
„Пренесите српском народу да смо ми један народ. Руси и Срби би требало да живе у пријатељству. Сваки Рус цени српски народ“, каже Зајцев. Ветеран Јевгениј Зајцев, који је као морнар служио у Северној флоти, захвалан је српским гардистима, учесницима параде.
Срби су на дашањи дан не само марширали Црвеним тргом, већ као и Београђанин Бранислав Пунишић који студира у Паризу, дошли специјално како би, како сам каже „разумели шта за руско друштво значи Дан победе“.
„Ово је, по мом мишљењу, веома импресивно и дирљиво и јако је важно да се сачува сећање на све жртве. Мислим да је битно то што је Србија учествовала на овом догађају и да се овај дан обележава“, каже он.
Овај дан је најправеднији, главни празник, говори руски уметник Алексеј Петров и веома је важно управо сада запамтити и разговарати са ветеранима што је више могуће.
„Откако сам изашао из метроа и осетио део ове атмосфере великог празника, одмах су ми кренуле сузе на очи. Док сам ходао овде око Бољшог театра све теже се могу наћи ветерани. Из године у годину их је мање“, каже Петров.
На тргу је било весело читавог дана. Али пажљивом оку и међу великим бројем људи није промакла прилично стара жена која носи плакат: „Тражим оца, нестао на фронту 1945.“
Било је много таквих људи.
„Ово је празник који се слави са сузама у очима“, као што и стоји у стиху најпознатије песме о рату „Дан победе“.
