Родољубива поема совјетског песника Роберта Рождественског „Реквијем“ или „Минут ћутања“ посвећена је свима који су пали у Другом светском рату.
Музику на речи Рождественског написао је Дмитриј Кабалевски.
Сетимо се свих поименице.
Тугом их поменимо својом.
Није то потребно мртвима
Живима је потребно.
Домовино, зар се деца рађају за смрт?
Зар си хтела ти смрт нашу?
Домовино?
Пламен је ударио у небо,
Памтиш ли, Домовино?
Тихо си рекла:
„Устајте,
пожурите у помоћ…“
Домовино.
Славу ти нико тражио није,
Домовино.
Просто свако је могао да бира:
ја
или
Домовина.
О, зашто ти, сунце црвено,
Одлазиш без поздрава?
О, зашто се из рата чемерног,
сине,
не враћаш?
Из невоље ћу те
избавити,
долетећу
као орао…
Одазови се,
чедо моје!
Мали.
Једини…
Једном
ћемо вам доћи у сан.
Над пољима ћемо
гласове своје тихо пронети.
Заборавили смо,
како мирише цвеће.
Како шуме тополе.
И земљу смо
заборавили.
Каква је она постала,
земља?
Шта раде птице?
Певају ли на земљи
без нас?
Шта раде трешње?
Цветају ли на земљи
без нас?
Како светлуца
река?
И облаци лете
над нама?
Без нас.
Памтите!
Кад векови мину,
мину године, —
памтите!
Оне који се неће вратити
никада, —
памтите!
Не плачите!
У грлу
угушите јецаје,
горке јецаје.
Сећања
на пале
будите
достојни!
Вечно
Достојни!
Људи!
Док год вам срце
у грудима удара, —
Памтите!
По коју смо
цену
освојили срећу, —
молим вас,
памтите!
Кад вам се песма
у вис вине, —
памтите!
Оне који никада
неће запевати, —
памтите!
Деци својој
о њима говорите,
да
запамте!
Деци
деце
о њима говорите,
да и она
запамте!
„Клањамо се светлом сећању на синове, кћери, очеве, мајке, дедове, мужеве, жене, браћу, сестре, саборце, рођаке, пријатеље… На све који се нису вратили из рата. На све којих више нема са нама. Проглашавам минут ћутања…“
Нека је вечна слава херојима палим за слободу и независност наше Домовине.
