Оснивач хуманитарне организације „Солидарност за Косово“ Арно Гујон, који већ деценију помаже енклаве у јужној српској покрајини, примио је из руку министра унутрашњих послова др Небојше Стефановића решење о српском држављанству, пасош и личну карту. Тако је овај млади Француз коначно постао држављанин Србије.
„Да ми је оног дана када сам основао хуманитарну организацију неко рекао да ћу кроз десет година живети у Београду, да ћу говорити српски, да ће ми жена бити Српкиња, да ћу добити српски пасош из руку министра унутрашњих послова, не бих му ни у сну поверовао“, рекао је Гујон на церемонији уручења држављанства.
Његов пут до српског држављанства био је трновит. Повлачио се од шалтера до шалтера тражећи одговор на питање има ли уопште право на боравак у Србији. Савесне бирократе му умало нису ускратиле боравишну визу, да се није обратио медијима и да Министарство унутрашњих послова није реаговало и доделило му држављанство по убрзаној процедури.
Његова невладина организација за десет година рада организовала је 30 хуманитарних конвоја у вредности од 1,5 милиона евра и 12 пројеката у сарадњи са епархијом рашко-призренском, а броји тридесетак волонтера. У Француској рад ове хуманитарне организације подржава око 8000 донатора.
„Упознао сам српски народ у тешким тренуцима. Упознао сам га тамо где је, вероватно, најизворнији, али уједно и најугроженији. Сада, када се облаци размичу над Србијом, желим да са њим останем у тој будућности која ће бити боља. Иако немам ни кап српске крви у себи, ипак Србија тече мојим венама. Изазови су озбиљни, али уверен сам да ће им Србија одолети. Потребно је много тога изградити, требало би много тога сачувати. Србија, као и све старе земље, има корене без којих ништа не би имало смисла, али и крила којима ће узлетети и превазићи оно што сада јесте“, каже Гујон.
Гујон је рођен у Греноблу. У породици је научио доста о Србији и њеној историји, а 1999. године, када је имао 13 година, први пут је доживео да га избаце са часа историје због Србије. Наиме, током бомбардовања заступао је, у дебати са својим професором, тезу да је НАТО бомбардовање неправедно и да РТС није легитимни војни циљ. Професор га је избацио са часа, али му се после неколико година извинио и признао му грешку. Први конвој са хуманитарном помоћи довезао је у Косовску Митровицу 2004. године, после погрома, и од тада је стално присутан на том простору.
Написао је књигу „Сви моји путеви воде ка Србији“. У њој, из визуре странца чија је супруга Српкиња, описује страдање и патње Срба на Косову и Метохији, недужних људи чија је једина кривица то што припадају народу који је крајем ХХ века прокажен у западним медијима.
