Домаћин фестивала, француски глумац Ламбер Вилсон, позвао је окупљене у сали да затворе очи и размисле шта је за њих фестивал у Кану, а онда је дао свој одговор:
„Кан је жена. Зато што је жена, глумица, симбол љубави на којој почива филм. Отворите очи у тренутку када неки желе да је силују, осакате, продају као што се продаје роба. Филм је буди и открива“.
Глумац је у поетичном и ангажованом говору на отварању фестивала призвао у сећање велике глумице попут Ингрид Бергман, чији лик је на званичном плакату фестивала, док се у публици смешила њена ћерка Изабела Роселини. Близу ње је седела Катрин Денев, звезда филма „La tête haute“, француске редитељке Емануел Берко који је отворио фестивал.
Кански фестивал је увек имао ту димензију ангажованости, што је својствено француској култури, па и филму, ангажованости која често склизне у политичку коректност, својствену великим фестивалима са тако дугом традицијом какву има канска смотра.
Није време великих преврата, као што је то био случај '68. године када су млади редитељи „новог таласа“ са Франсоа Трифоом и Жан-Лик Годаром на челу прекинули фестивал, бунили се против елитизма и конформизма и тражили нову врсту филма, нову естетику, у духу времена, у духу слободе коју су млади широм света снажно захтевали.
Један од филмова те генерације која је извршила револуцију у европском и светском филму је данас на програму филмских класика — то је филм Луја Мала „Лифт за губилиште“ из '58. године, са магичном глумом Жана Мороa и меланхоличном трубом Мајлса Дејвиса.
Селектори канског фестивала, са свеприсутним Тијеријем Фремоом на челу, последњих година праве програм који је мање ризичан, са великим ауторским именима међу које се пробије понеки дебитант, и филмовима са комерцијалним захтевима, попут филма „Побеснели Макс“ аустралијског редитеља Џорџа Милера који је приказан јутрос ван конкуренције.
Четврти наставак серијала, овај пут без Мела Гибсона је брза, бесна визија света после апокалипсе у коме одметничка група жена коју предводи лик који интерпретира глумица Шарлиз Терон покушава да се спаси од тиранина који их гони кроз пустињске пределе. Филм холивудске естетике, са поједностављеним дијалозима, пун специјалних ефеката и музике која вам не допушта да предахнете.
Потом су ту азијски филмови са смиренијом естетиком, ближи ауторском приступу европских филмова.
Такмичарски програм је отворио италијански филм „Il racconto dei racconti“ Матеа Гаронеа, редитеља филмова „Гомора“ и „Ријалити“, који је овај пут урадио нешто сасвим другачије, инспирисан италијанским бајкама.
Снимљен је на енглеском језику, што се није допало француским критичарима. Француско-италијанско-британска продукција и међународна екипа глумаца коју предводи Мексиканка Салма Хајек показују да данашњи филмови немају националност.
Сутра је на званичном програму ван конкуренције филм Павла Вучковића „Панама“, први дугометражни филм српског редитеља, који се такмичи за Златну камеру, најбоље дебитантско остварење.
