„Друже Тито, друже Тито, тебе Срби лажу, они воле, они воле Ђенерала Дражу“. Пре 25 година, 13. маја 1990. године на стадиону „Максимир“ у Хрватској ово су певали навијачи Црвене Звезде. „Хрватска, Хрватска, независна држава“, одговарали су им, такође скандирањем, навијачи Динама са супротне трибине.
Фудбалска утакмица између Динама и Црвене Звезде, тога дана, требало је директно да одлучи о прваку тадашње Југославије. Звезда је имала бодовну предност, али је Динамо играо на домаћем терену — да је победио, престигао би је. Дакле, било је и спортских мотива тога дана.
Међутим, ова утакмица није ни почела. Сукоби навијача прво око стадиона, затим на трибинама, а онда пробијање заштитне ограде и њихов упад на терен, спречили су одигравање утакмице.
Реакција полиције, ма колико је тада критиковали да је касно и смушено реаговала, спречила је прави масакр.
У то доба другачије се гледало на полицију. Били су ретки насртаји навијача на њих, чак и када су навијачи били видно бројнији. Али, догађај на „Максимиру“ представља прекретницу и у односу према полицији. Осим навијача, на терену је забележен и чувени инцидент кад је Звонимир Бобан, фудбалер Динама, ударио полицајца. Занимљива чињеница је и то да музика са разгласа уопште није прекидана током хаоса на трибинама и терену.
Стадиони — одраз политичких прилика
Добар део људи са простора бивше Југославије, али и социолога и хроничара, склони су да ову (неодиграну) утакмицу доведу у везу са почетком рата на простору бивше Југославије.
Наиме, стадион „Максимир“ је био одраз тадашњих политичких прилика, како у Хрватској, тако и у Србији.
На вишестраначким изборима у Хрватској победио је ХДЗ. Та екстремно десна опција имала је у то време масовну подршку навијача и Динама и Хајдука.
И у Србији су се високо подигле националне тензије. Како сведоче хроничари, у том тренутку постојале само десне опције, јер је и опозиција према националном питању имала скоро исти став као и власт, односно као Слободан Милошевић.
До почетка 90-тих навијачки ривалитет је био углавном клупски и спортски, а навијачко понашање и инциденти далеко безаленији. Међутим, када из спољног света, а поготову из света политике, уђу напетости, онда навијачи престају да се сукобљавају као навијачи, већ се сукобљавају као Срби и Хрвати. А деведесете су биле време кад је на стадионима појачан национализам.
Организованог навијања за репрезентацију Југославије није ни било. Чувена је прича пред Светско првенство у Италији 1990. године — хоће ли ће доћи до уједињења група и заједничког навијања на Мундијалу? Од тога није било ништа, већ су навијачи на утакмици у Загребу против Холандије показали нешто сасвим друго — 40.000 навијача је бодрило Холандију и звиждало југословенској химни.
Борба за Звездин Север
А у Србији је највећа битка била за Звездин Север. Поготову деведесетих. У време кад је Слободан Милошевић тек јачао своју власт, али и показивао знаке неслагања са осталим републикама, певало се: „Звезда, Звезда, то је српски тим, Слободан Милошевић поноси се њим“. Одмах затим, после 9. марта 1991. године, певало се и лидеру СПО-а: „Звезда, Звезда за Србију спас, Драшковић Вук навија за нас“.
Експлицитни национализам, па и шовинизам, на Партизанов Југ улази много касније, јер је словило да је Партизан југословенски клуб. Не само зато што му је име тако говорило — Југословенско спортско друштво Партизан — већ због тога што је у екипи имао велики број играча који нису били Срби.
А на Зведином Северу су после застава СПО-а почеле да се виоре и неке друге страначке заставе — појављује се Мирко Јовић, после њега Шешељ. Било је очигледно да се води политичка борба за масу, групу људи који се зову навијачи Звезде. Север је почео да смета режиму Слободана Милошевића, па га је требало смирити и одвојити од политичких странака. Некоме из окружења фамилије Милошевић пало је на памет да ту треба довести човека који навијачима „звечи“ на сам помен и који ће у исто време бити способан да све оне који таласају доведе у ред. Избор је пао на Жељка Ражнатовића Аркана.
Ни сам 5. октобар, за који све навијачке групе кажу да су у њему учествовале, није допринео смиривању страсти између навијача Звезде и Партизана, нити је спречио политичку употребу и злоупотребу. И тај датум је коришћен за препуцавања: ко је револуционар, а ко је припадник старог режима… а спорили су се и око тога ко је први почео да пева песму „Спаси Србију и убиј се, Слободане“. Доказ за то је и утакмица од 14. октобар 2000. године између Црвене Звезде и Партизана која је дигнута на ниво политичке приче.
Стадиони су, дакле, били прави сеизмографи друштва, нека врста раног обавештавања шта ће се догодити у земљи. Тако је и данас. Наиме, трибине и дешавања на њима никако се не могу стављати под стаклено звоно, јер сви конфликти који су се дешавали или се дешавају у друштву, врло лако су проналазили пут до стадиона. Са друге стране, све оно што се дешавало на утакмицама преносило се и ван зидина стадиона.
Нити су навијачи измислили национализам, нити су га они пропагирали, већ су само о ономе што се „кувало“ током недеље, викендом певали на стадиону. Дакле, оно што су гледали на Дневницима, то су после исказивали на стадиону.
Све што није било дозвољено у друштву, породици, факултету или школи, дозвољавало се на стадионима. На њима су тестиране политичке идеје, а политичари су постали свесни да је стадион добро место за њихову промоцију. Логика им је била: ако ту групу — навијаче — која је радикална, убеде да их у нечему следе, моћи ће било кога. Многи слогани, многе песме, многи поклици које чујемо на трибинама смишљени су изван трибина. Такође, ако те групе не „сиђу до града“ може бити одржана и геј парада. Што се прошле године и догодило.
