Кинг, који ће заувек бити везан са Гибсоновом гитаром коју је назвао Лусил, преминуо је у Лас Вегасу, преноси лист позивајући се на његовог адвоката.
Рођен на плантажи надничара, Кинг је надживео све своје блуз колеге — великане Мадија Вотерса, Хаулинг Вулфа, Џимија Рида, Лајтнин Хопкинса и Џона Ли Хукера и видео како музика рођена на пољима памука Југа стиже до нове публике.
„Бити блуз певач је као да сте два пута црнац“, написао је Кинг у својој аутобиографији „Blues all around me“ алудирајући на недостатак поштовања блуза у односу на рок или џез. „Док се грађански покрет борио за поштовање црнаца, ја сам осећао да се борим за поштовање блуза“.
На „Ролинг стоуновој“ листи 100 најбољих гитариста свих времена, Кинг се нашао на трећем месту, после Џимија Хендрикса и Двејна Олмана.
Рокер Брајан Адамс је на Твитеру навео да је Кинг био „један од најбољих блуз гитариста икада, можда и најбољи. Могао је да уради више са једном нотом од било кога другог“.
RIP BB King, one of the best blues guitarists ever, maybe the best. He could do more on one note than anyone. #respect
— Bryan Adams (@bryanadams) May 15, 2015
У сличном стилу је и твит Ленија Кравица:
„Би-Би, свако је могао да одсвира хиљаду нота и да опет не каже оно што си ти могао у једној“.
BB, anyone could play a thousand notes and never say what you said in one. #RIP #BBKing pic.twitter.com/YvZYH8hyJE
— Lenny Kravitz (@LennyKravitz) May 15, 2015
Пошта и изрази саучешћа стигли су и од репера Снуп Дога, фронтмена групе „Киш“ Џина Симонса, бившег Битлса Ринго Стара и америчког кантри певача Бреда Пејслија.
Рођен као Рајли Б. Кинг 16. септембра 1925. у Ита Бени у Мисисипију, Кинг је као дечак почео да свира гитару и певао је у црквеним хоровима.
После службе у Другом светском рату, Кинг је певао на улици да би зарадио новац. Стопом је стигао у Мемфис 1947. где је свирао са рођаком, блуз гитаристом Бука Вајтом.
Током 1940-их и 1950-их обилазио је црначке барове и плесне дворане да би 1970. предводио блуз шоу у њујоршком Карнеги холу а 1990-их снимао са Клептоном или бендом „Ју ту“.
Имао је дубок глас и иако је имао, како их је звао, „глупе прсте“, моментално препознатљив гитарски звук.
Његов јединствени стил окидања гитарских жица са подрхтавајућим вибратом леве шаке који је називао „лептир“, обликовао је рани рок и утицао на низ белих рок гитариста, укључујући Џефа Бека и Бони Реит.
Постао је звезда ритам и блуз листа са нумерама: „3 О‘clock“, „Please, Love Me“, „Еvery Day I Have the Blues“, „Sweet Little Angel“, a један од највећих је „Lucille“.
На врхунцу снаге, имао је 300 наступа годишње и свирао је по целом свету, укључујући и Совјетски Савез и Кину.
На турнеје је ишао и када је зашао у осамдесете.
Освојио је 15 Гремија, почев од 1970. и хита „Тhe Thrill is Gone“. Добио је и Гремија за животно дело 1987. Члан је Рокенрол Дворане славних и добитник Националне медаље за уметност 1990, као и награде Кенеди центра.
