Нису то могли боље да изведу — само што сада НАТО ризикује да добије звање најужаснијег певачког ансамбла на свету, пише „Фајненшел тајмс“.
НАТО тврди да представља „најјачу војну алијансу у свету“, али тај блок би могао да понесе још једну титулу — „најужаснији певачки ансамбл на свету“, пише новинар „Фајненшел тајмса“ Алекс Баркер.
Вечера министара иностраних послова Алијансе, која је приређена на медитеранској обали Турске, изнедрила је „бунтовни видео-запис дипломатског пира“, наводи аутор.
На том видео-запису министри и генерали, држећи се за руке, „певају на сав глас“ песму „We Are the World“, америчку поп-химну осамдесетих година, посвећену гладном становништву Африке, наводи лист.
У извођењу песме учествовали су и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг и шефица европске дипломатије Федерика Могерини.
Британски новинар наводи да пажљивији гледаоци могу да примете низ „незаборавних момената“.
„Сакривен у дубини сцене, генерал Филип Бридлав, командант снага НАТО-а у Европи, грациозно изводи покрете у стилу ’тата плеше‘, који несумњиво уносе страх у срце Кремља, али наводи и његову децу да се неугодно осећају“, ироничан је аутор чланка.
Поред тога, шеф дипломатије Данске Мартин Лидегард у одређеном моменту искаче на сцену, љуби госпођу Могерини и „уноси“ се у песму, наводи се у чланку.
Ипак, према речима аутора текста, „најзначајнији дипломатски продор“ произвео је „мирни стисак руку“ министара иностраних послова Турске и Грчке, Мевлута Чавашоглуа и Никоса Котзиаса.
„Министрима је требало неко време да одбаце историјско непријатељство и да се узму за руке“, а затим да их постепено подигну увис, пише „Фајненшел тајмс“.
Многи овај видео-запис користе као могућност да „исмеју Aлијансу“, која је овим гестом намеравала да демонстрира своју војну моћ и одлучност, сматра аутор текста.
„Ипак, на плану дипломатског естрадног певања, Владимир Путин је, може бити, ипак засенио Aлијансу. Он је у нека срећнија времена заслепео Холивуд својим беспрекорним извођењем песме ’Blueberry Hill‘“, иронично завршава чланак новинар „Фајненшел тајмса“ Алекс Баркер.
