Како је бити новинар који се бави темама везаним за криминал?
— Током протеклих 20 година више сам се бавио свим другим стварима него криминалом. Али, остала је упамћена епизода тога што сам радио, не само као новинар, већ и као уредник. У суштини, када сам се бавио криминалом, био сам и свој новинар и свој уредник. Све остало чиме сам се бавио биле су теме које се тичу и друштвеног и социјалног миљеа и живота, али, ето, није ми се дало. Као Родни или Дел Бој, упамћени из „Мућки“, тако је и мени ово остало. Покушавао сам да се мало одмакнем од тога, али, не вреди.
Шта се променило у српском криминалу за 20 година?
— Променило се све. Сви видови постојања, облика… Тада је први вид организованог криминала, те сиромашне 1990, била крађа аутомобила. Данас крађа аутомобила делује као бенигни проблем који не може потпуно да се одстрани, али може да се контролише и да се реши. Тада је то био врхунац криминала. Само се сетите шта се све у међувремену догодило. У оно време, десет, петнаест, па чак и три или пет хиљада марака, сматрало се личним богатством, и због тога су аутомобили и крадени. Данас је мало оних који ће да крену у кривично дело због те суме.
Како сте у књизи објаснили теорију о трећем метку приликом атентата на Зорана Ђинђића?
— Тиме што сам, уз она знања која сам имао раније, на крају пронашао и детаљно разговарао са криминалистичким техничарем који је био на терену и који је у дворишту Владе боравио два дана и сарађивао са институтом у Висбадену и са свим другим релевантним институцијама. Они су упоређивали податке, радили су и са медицинским стручњацима. Врло су ми јасно и прецизно одговарали на питања од тога шта је могуће, а шта не; од баналности типа зашто није могуће пуцати из Бирчанинове улице па надаље.
Како сте објаснили успон Земунско — сурчинског клана?
— Мислим да је најбољи одговор на то питање дао један од бивших помоћника начелника ДБ: „Схватио сам да неко жели да позитивну мафију замени за мафију без контроле“.
