Реч је о територији од око 1,2 милиона квадратних километара и готово пет милијарди тона угљоводоника.
На арктичко проширење претендују још четири државе — Данска, Норвешка, Канада и САД. О својим правима на ову област јавно је прва почела да говори Русија још 2001. године. Тада је захтев био одбачен, али је у међувремену Министарство природних ресурса и екологије припремило 11 томова доказног материјала.
Експерти указују да је захтев у вези са епиконтиненталним појасом важан, пре свега, као „геополитичка одлука“, не само зато што се у наредним годинама планира ископавање и прерада вредних природних богатстава, већ и зато што би се онда овај појас сматрао руском економском зоном.
Министар Сергеј Донској је изјавио да је захтев неопходно предати, без обзира на сложене политичке прилике.
„Током Првог светског рата, 1916. године, Русија је својим територијама припојила архипелаг Франца Јозефа (чија је укупна површина 16 хиљада квадратних километара). Не сме се заборавити да су то биле године које је карактерисала веома јака политичка напетост. Ипак, Русија је, ослањајући се на међународно право, а путем преговора, доказала да овај архипелаг припада њеној територији. Уважавајући наше претке, не можемо да сада одступити, јер имамо довољно доказа у своју корист“, рекао је на конференцији у МИА „Росија севодња“, Донској.
Русија планира да увећа буџет за истраживање Арктика. Већ сада, у врло сложеним економским околностима, руска истраживачка база на острву Шпицберген сматра се једном од најбољих и њу желе да користе инострани стручњаци, додао је министар.
Како је рекао легендарни руски истраживач Арктика Артур Чилингаров, Русија ради на северу изразито „чисто“.
„Ми поштујемо врло строге еколошке норме и никакви радови се не врше, а да се те норме не поштују. Постоји уговор о Антарктику, на основу ког смо обавезни да све отпадне производе за нама покупимо и оставимо све савршено чисто. То се исто тиче и Арктика — који је за нас веома важан. Важност екологије ми схватамо и без туђих савета“, истакао је Чилингаров.
