Гледајући на карту Источног партнерства, видљиве су две „заштитне зоне“, од којих се свака састоји из три државе. Зоне дели Црно море. Како наводи аутор чланка, прва окружује Русију са истока (Украјина, Белорусија и Молдавија), а друга са југа (Азербејџан, Грузија и Јерменија).
Некад Русија, некад Запад користе оба ова географска простора за своје циљеве, сматра Томи Флиши де ла Невил.
Током грађанског рата 1917-1921, Јерменија, Азербејџан и Грузија су добиле независност, а затим ушле у састав СССР-а. Након 1945. године Украјина, Белорусија и Молдавија постале су „унутрашње заштитне зоне“ Русије, док данас, напротив, Западна Европа, поставши „трансатлантска спољна заштитна зона САД“, покушава да рашири свој утицај на исток и југ.
У вези са тим, Русија, не без основе, гледа на Источно партнерство као на могућу институционализацију ЕУ у новој сфери утицаја у обе зоне.
По мишљењу политичара, земље-учеснице Источног партнерства постају „ратоборно иностранство“. Према мишљењу експерата, оне треба да се супротставе стратешкој и енергетској сарадњи Русије и Ирана.
Управо зато би, пише у „Нувел обзерватор“, и само укључивање Русије у састав партнерства помогло отварању дијалога који ће довести до мира.
