Циљ томе је и посета Тирани где ће премијер, сва је прилика, настојати да стави акценат на економску сарадњу и оно што може да зближи а не да раздвоји два народа. Није наодмет подсетити да готово одмах после Тиране Вучић путује у Вашингтон где би резултати посети Албанији, уколико буду позитивни, свакако могли да му иду у прилог.
Хоће ли се домаћин, албански премијер Еди Рама, овога пута клонити провокација? Јер, није тајна, он им је склон, посебно кад је реч о „махању“ идејом „Велике Албаније“. Иако је, како не тако давно рече шеф албанске дипломатије Дитмир Бушати, Рама „дао бесу међународној заједници“ да се границе неће мењати, остаје та фамозна застава „Велике Албаније“ која се вијорила и на дрону изнад стадиона Партизана, због чега је прекинута утакмица репрезентација Србије и Албаније, а којим је, кажу, управљао његов брат, па је за Нову годину слика тог знамења поигравала на Раминој кући у Тирани, а ни Евровизија није прошла без сличне сценографије.
Пред наступ наше представнице у центру Беча у току преноса непознати Албанац накратко је махао заставама Албаније, Косова, али и „Велике Албаније“. Најзад, није ли „велика“ или „природна Албанија“ и подтекст терористичког акта у Куманову, чије протагонисте опет различито називају: званично Скопље, Београд и Москва терористима, Приштина херојима, а Брисел — криминалцима? (Сетимо се да је Запад својевремено и чеченске терористе називао — устаницима). Почесто запарају српско ухо и Рамине изјаве о „уједињењу Албаније и Косова“ у оквиру Европе, које потом по правилу пропрати или мук, или еуфемистичке реакције Европе и Вашингтона.
Шта би било, питали су више пута из државног врха Србије, кад би Београд почео да прича о уједињењу Србије и Републике Српске у оквиру ЕУ. Али нико више и не спори да Запад има двоструке аршине и да је спреман да за оно што би Србима љуто замерио Албанцима прогледа кроз прсте.
Зашто је то тако? Да ли Србе још прати бреме деведесетих кад смо били „лоши момци“ па на Западу због тога још гаје подозрење у искреност наших европских и демократских аспирација и тврдњи да с Албанцима желимо да успоставимо поверење и прошлост оставимо иза себе? Или смо недовољно вешти да укажемо на опасности које носе та кокетовања с великоалбанском идејом? Или су пак у питању неки шири, геостратешки разлози? Рецимо, да некоме иде у прилог да Балкан остане замрзнуто жариште, које по потреби може опет да се активира у разне сврхе — да би се ослабила Европа, или рецимо, кад Русија предложи нови правац гасовода који би у перспективи могао проћи преко земаља овог региона. Свакако има од свега помало.
Може ли Србија да уверљиво одговори на изазов великоалбанске идеје? Сигурно може, ако има на уму кога има с друге стране. Албанци, наиме, за разлику од Срба имају више ствари на својој страни: компактни су и, кад затреба, зарад вишег циља остављају по страни неслагања и личне сујете — сасвим супротно од Срба који, и поред горких историјских лекција, нису научили да буду јединствени макар кад је реч о суштинским националним интересима. Албанци су, затим, веома дисциплиновани и, у складу са племенском психологијом која је код њих веома јака, поштују унутрашњу хијерархију. Важан ослонац им је и дијаспора која је, опет за разлику од српске, веома организована и јединствена — а и спремна да, кад затреба, одреши кесу. Додајмо томе да имају одличне лобисте, посебно у САД а већ се увелико прича да је Хилари Клинтон „њихов кандидат“ на следећим америчким председничким изборима.
Уместо закључка, подсетимо шта је још у шестом веку пре нове ере рекао кинески мудрац Сун Цу: „Ако познајеш свог непријатеља и познајеш себе, нећеш бити угрожен у стотинама битака; ако познајеш непријатеља, а не познајеш себе, победићеш у једној, а у једној изгубити; ако не познајеш ни себе, ни свог непријатеља, бићеш угрожен у свакој бици“.
