Млади високообразовани кадрови, старости од 25 до 40 година, одлазе због тешке економске ситуације и немогућности да пронађу адекватан посао. Ако га и имају, примања су углавном ниска, док многи од њих немају решено ни стамбено питање.
Несигурност у погледу тога како ће се у овој земљи живети и како ће она изгледати за 5, 10 или 20 година, тера их да бољи живот потраже ван граница Србије.
Не умемо да учимо од других
Иако су Кинези пре неколико деценија кренули у праву економску револуцију тако што су хиљадама својих младих људи који су школовање завршили у Сједињеним Државама омогућили да се врате у Кину и раде у државној управи или да оснују приватне фирме, Србија праксу других земаља, по свој прилици, не уме или не може да примени.
Уместо да искористимо потенцијале високообразованих кадрова из иностранства, често им постављамо препреке и онемогућавамо им да се врате, као што је то донедавно био случај са нострификацијом диплома.
Та процедура је унеколико олакшана, али други проблеми који „српску памет“ спречавају да се врати у земљу остају, кажу саговорници Спутњика.
Није све у новцу
Србијанка Турајлић, професорка Београдског универзитета у пензији, за Спутњик каже да постоји становити проценат оних који ће увек отићи и објашњава да је реч о младим, амбициозним људима који желе да се баве нечим за шта у Србији не постоје услови.
„Тога је увек било и биће“, каже професорка Турајлић и додаје да разлози одласка свих других високообразованих кадрова леже у условима живота који владају у Србији.
„Као млад човек желите да себи организујете живот, да имате адекватан посао, да вам буде лепо, желите да на неком пристојном месту подижете децу. Не желите да размишљате хоће ли те школе сутра радити или не. И када дођете до те тачке, окренете се око себе и запитате — где у ствари желим да живим? Онда врло брзо закључите да то није ова земља“, каже Србијанка Турајлић.
То није увек само питање добијања адекватног запослења за оне који су пуно уложили у своје образовање, објашњава наша саговорница, већ питање жеље да се живи у неком сређеном, стабилном друштву.
„Потпуно је јасно да све док ово не постане сређена земља, у њој ће мало ко желети да живи“, поручује професорка Турајлић.
Одлазе најбољи у генерацији
Из Математичке гимназије у Београду сваке године око десет одсто матураната школовање наставља у иностранству, а по завршетку студија у Србију се врати само пар њих, каже за Спутњик Срђан Огњановић, директор те престижне средњошколске установе.
„На хиљаде је младих, од 30 до 40 година, врхунски образованих људи, који су завршили стране универзитете, знају језике, стекли су контакте у бизнису и науци и који би овде били драгоцени. Међутим, ништа се не ради како би се они вратили у Србију и то је највећи губитак који ова земља има“, истиче Огњановић.
Он додаје да наше друштво заправо и не зна колико има високообразованих људи широм света који би се потенцијално вратили у Србију.
„Чак и да се врате, не бисмо знали шта бисмо са њима“, каже Огњановић.
Наш саговорник верује да су многи наши људи у иностранству, чија деца ускоро треба да крену у школу, свесни да је наше основно и средње образовање, као и редовне студије, боље, квалитетније и повољније него на Западу.
„Многи од њих би радо децу вратили овде да заврше школу, самим тим би се и они вратили и почели живот изнова. Многи од њих и тамо имају проблеме и вратили би се, само када би овде имали неке услове, када би нешто могли да раде и да живе пристојно од свог рада. То нам је велика развојна шанса, али, нажалост — ништа од тога“, каже Огњановић.
Директор Математичке гимназије сматра да треба више радити на томе да се наши људи који су у иностранству анимирају да се врате у земљу и да се њихови потенцијали искористе.
„Не морамо и не можемо све да вратимо, али један део, у областима које обећавају, можемо. Идеална област би била софтверски инжењеринг, ту имамо стручњаке и овде и у свету и ту не треба много улагања, а имамо сјајне потенцијале и могли бисмо направити чуда у том домену“, поручује Огњановић.
Када је реч о матурантима Математичке гимназије, они који на студије одлазе у иностранство најчешће иду пут престижних универзитета у Великој Британији. Иако су некада Сједињене Државе биле много популарније, у последњих десет година Енглеска је преузела доминацију, каже Огњановић.
„Одлазе нам они најбољи. То није проблем, немам ништа против да се школовање настави у иностранству. Проблем је што се за неколико година, када стекну жељено образовање и искуство, вероватно неће вратити. Ако се нешто не промени, можда трајно губимо најбоље у генерацији“, поручује Огњановић.
Ако је за утеху, има и горих
У Србији, у Националној служби за запошљавање, око 45.000 људи са факултетском дипломом чека посао.
Истраживања показују да сваки трећи студент Београдског универзитета планира да по завршетку студија напусти земљу.
По свој прилици, докле год Србија буде у овим и оваквим друштвеним, социјално-економским и политичким приликама, од нас ће по питању „одлива мозгова“ бити гори само Гвинеја Бисао, Бурунди, Алжир и Хаити. Мада, можда су нас и они до сада престигли.
