Никола из Ликије, данас познат као Свети Никола, ошамарио је јеретика Арија на Првом Васељенском сабору одржаном у Никеји у Малој Азији, 325. године. Свети Никола је ово учинио јер више није могао да слуша Аријево богохуљење. Црквени оци су тај поступак сматрали дрским, па је Свети Никола због тога чак био лишен архијерејског чина и заточен у тамницу. Биографи тврде да су касније архијереји схватили да је одважност Николина била угодна Богу, тачније да је његов поступак схваћен као ревност поборника истине. Ослободили су га, вратили му чин и он се по завршетку Сабора вратио у Ликију да службује.
Сукоб је део великог спора у црквеној историји, познатог као „Аријански спор“, који је трајао од око 318. до око 381. године, а назван је по Арију, који га је повео. Било је потребно 18 црквених сабора да би се расправа окончала, почев од Првог васељенског сабора у Никеји 325, па до сабора у Цариграду 381. године. Предмет спора било је значење оваплоћења у оквиру хришћанског монотеизма, а водио се између поменутог Арија и Атанасија Александријског. Суштина спора је била у томе да ли је Син једнако вечит као Отац (Атанасије) или је створен (Арије)? Да ли Христ има исту суштину (homoousias) с Богом или има сличну суштину (homoiousias)?
Подела у СПЦ, али медијска
Зашто ово спомињемо? Зато што је у медијима протеклих дана било највише приче о „спору“ између митрополита Амфилохија Радовића и епископа бачког Иринеја Буловића, а све поводом управо завршеног редовног заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. О наводној подели унутар СПЦ, уплитањима политике и притисцима политичара, па чак и страних амбасада, писало се као да се дешава нешто стварно велико. И лоше.
Десило се јесте нешто велико, али није лоше. Наиме, Српска православна црква решава своје проблеме, а спорови унутар ње саставни су део живота Цркве од памтивека. Чак ови данашњи „спорови“ нису као некадашњи примери које смо у прилог овој тези циљано навели на почетку текста — већ дневно-црквена дешавања, тако да кажемо. Није овде реч о променама учења СПЦ или верске догме, већ о извесним размирицама које не ремете генерални правац СПЦ. Напротив.
Писања су била толико велика да је и патријарх Иринеј морао да одговара како смена владике милешевског Филарета нема везе са Орденом Белог анђела, који је доделио лидеру Српске радикалне странке Војиславу Шешељу, а ни са амбасадором САД, већ да се смењеном епископу приписују друге кривице.
Вишедневно редовно заседање Сабора СПЦ, поред ове, донело је одлуку о смени владике Георгија, трајном искључивању из црквене заједнице — до покајања — бившег владике Артемија, данас Марка Радосављевића, који је још 2010. разрешен због малверзација у финансијско-материјалном вођењу Епархије рашко-призренске. Донет је низ значајних одлука, међу којима је отварање дијалога са Римокатоличком црквом, обнављање дијалога с македонском црквом у расколу и разматрање могућности деловања представника СПЦ у Бриселу.
Али, медији су много више пажње посветили трвењима унутар саме СПЦ. Када је упокојени патријарх Павле био болестан и СПЦ више година није решавала своје проблеме, онда је било: ево, хаотично стање, ништа се не решава, какву то поруку шаље Црква. Данас, када СПЦ решава уочене проблеме, опет не ваља.
Тада је било и приче о писму патријарха Павла у ком је тражио да га ослободе дужности, али је медијском манипулацијом створена слика о поделама у СПЦ и о томе како једни хоће да смене патријарха, а други га не дају.
Унутрашње размирице никако нису подела
Размирице на релацији епископ бачки Иринеј Буловић — митрополит Амфилохије Радовић, према речима добрих познавалаца односа у СПЦ, трају још од њихових студентских дана. Они увек имају неких несугласица. Ништа се на овом последњем, управо завршеном, Сабору СПЦ није догађало драматичније но иначе. Поменути процедурални разлози (кажу да их је стварно било) око разрешења владика суштински су параван око борбе за моћ, јер се митрополит Амфилохије и епископ Буловић сукобљавају око позиције будућег патријарха.
Патријарх се бира гласањем, односно „коцком“, када дође до тројице кандидата који имају највише гласова. Те кандидате бирају сви епископи гласањем. Буловићеви „епископи“ су управо они потписници петиције и, како се може видети, то су већином људи који немају много везе са епископом Иринејем — нису нешто претерано образовани, а за неке од њих се везују разне неправилности у раду. То је оно што се зове „непринципијелна коалиција“.
Логика сигурног гласа
Дакле, реално гледано, у питању је само борба за моћ. На претходном Сабору су за нове епископе изабрани искључиво Буловићеви кандидати, нико од Амфилохијевих није прошао, и то је некако одредило распоред снага за тих годину дана. Међутим, ове године испада да је митрополит Амфилохије доминирао, јер је Иринеј бачки спремао одбрану за владике Филарета и Георгија (о којима, у суштини, како тврде извори блиски СПЦ, не мисли много тога доброг, али му они представљају још два сигурна гласа).
Онима који дуже прате рад СПЦ, а и споља гледано, било би некако логичније да митрополит Амфилохије пре „брани“ Филарета и Георгија него Иринеј. Као кад је Амфилохије био тај који је протежирао смену владике Качавенда, а Буловић га је, такође, бранио. Што тек нема логике. Осим логике сигурног гласа.
Јединствени за важна питања
Сабор је прихватио и извештаје о учешћу делегације СПЦ у раду свеправославних предсаборских конференција и свеправославне комисије за ревизију текстова припремљених за Свети и Велики сабор Православне цркве, који се планира за идућу годину. Према овом далеко важнијем питању су и епископ Бачки и митрополит Амфилохије били поново на заједничкој линији.
Најзад, порука која је послата са овог Сабора је да Српска православна црква решава своје проблеме. И заиста јесте тако. Пошто су медији извукли прљавштину о Филарету и Георгију, они су разрешени. Сада се не може се рећи да СПЦ одобрава лоповлук, блуд… Већ да постоји нови тренд и да са млађим епископима долази до неких промена. Очигледно.
