Радомир Марковић, Милан Радоњић и Ратко Ромић, оптужени за убиство новинара и власника „Дневног телеграфа“ Славка Ћурувије, негирали су на суђењу учешће у том убиству.
Четврти оптужени Мирослав Курак је у бекству и суди му се у одсуству, а за њим је расписана потерница.
Првооптужени Радомир Марковић рекао је да не признаје наводе оптужнице која га терети да је 1999. године организовао убиство новинара Славка Ћурувије.
Како је навео на почетку суђења за убиство Ћурувије, оптужница је заснована на претпоставкама и инсинуацијама и њом се не може доћи до истине.
„Није ми проблем да признам ово кривично дело јер сам већ осуђен на 40 година, ако ће то помоћи Србији, али морам да учествујем активно, јер је ова оптужница написана да би се дала историјска оцена једној власти“, рекао је Марковић током детаљног излагања своје одбране.
„Циљ је да буду осуђени бивши функционери ДБ. Та теза се протеже кроз више поступака. Жели се да се све лоше повеже са тадашњом влашћу и да се аболира све лоше што се дешавало Србији“, рекао је Марковић.
Он је истакао да нема доказа да је он организовао убиство Ћурувије на начин како је то у оптужници описано јер, како је навео, стотине сведока нема непосредна сазнања о убиству, већ само лични став о томе.
„Једини непосредни сведок, Бранка Прпа, децидно је рекла да лице које је пуцало на Ћурувију не одговара опису Мирослава Курака, који је оптужен као непосредни убица“, рекао је Марковић.
Марковић сматра да не постоји ниједан доказ да је, како се то у оптужници наводи, поставио оптуженог Милана Радоњића за шефа београдског центра ДБ, да би реализовао план убиства.
Он је негирао и да је претходно наложио команданту ЈСО Милораду Улемеку Легији да његова јединица изврши то убиство, а да га је Улемек одбио.
Марковић је детаљно негирао наводе оптужнице, објашњавајући функционисање службе и тврдећи да се никада није одржао састанак између њега, Улемека и команданта Франка Симатовића, како се то наводи у оптужници.
Марковић, који у пожаревачком затвору издржава казну од 40 година због злочина на Ибарској магистрали, убиства Ивана Стамболића и покушаја убиства Вука Драшковића, такође је рекао да никада из затвора Улемеку није наручио убиство Курака, како се то такође помиње у оптужници.
Марковић сматра да „истину дугујемо породици Славка Ћурувије“.
Он је додао да му је жао што је Ћурувијина ћерка Јелена удаљена из суднице, јер њу не занима политика, већ само истина.
Ћурувијина ћерка Јелена претходно је удаљена из суднице, јер ће бити саслушана као сведок у овом поступку, док је директор Б92 Веран Матић одлучио да остане у судници, односно да не сведочи у овом поступку.
Након излагања одбране, суд ће почети са извођењем доказа тужилаштва за организовани криминал.
Међу доказима које је предложило тужилаштво је саслушање око 90 сведока — бивших припадника Државне безбедности, „земунског клана“, Јединице за специјалне операције, политичара и других.
Кључни сведок тужилаштва у овом поступку, након чијег исказа је покренута званична истрага прошле године у јануару, некадашњи је припадник ДБ-а, односно командант Јединице за специјалне операције, Милорад Улемек Легија, који се налази на издржавању казне од 40 година затвора.
Улемек је на своју иницијативу, безусловно, 8. јануара 2014. године дао исказ тужилаштву у којем је детаљно испричао своја сазнања о тој ликвидацији.
Суђење у случају убиства Славка Ћурувије води судија Снежана Јовановић, а чланови већа су Владимир Месаровић и Драган Милошевић, преноси Танјуг.
Запрећена казна од 30 до 40 година затвора
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал оптужени се терете да су 11. априла 1999. године, „из ниских побуда“ убили новинара и власника листова „Дневни телеграф“ и „Европљанин“ Славка Ћурувију, односно да су извршили кривично дело тешко убиство за које је запрећена казна од 30 до 40 година затвора.
Марковић се терети да је то дело извршио подстрекавањем, а остали су оптужени као саизвршиоци.
Ћурувија је убијен на Ускрс, током НАТО бомбардовања СР Југославије, у дворишту испред улаза у зграду, где су се налазиле просторије маркетинг службе „Дневног телеграфа“.
Са Ћурувијом је у време убиства била његова невенчана супруга Бранка Прпа, која је том приликом задобила лаке телесне повреде пошто су је нападачи онесвестили ударцем у главу.
У време убиства Ћурувије на власти у Србији била је коалиција СПС, ЈУЛ и СРС.
Радомир Марковић је ухапшен у фебруару 2001. године, осуђен је на максималну затворску казну од 40 година због убиства Ивана Стамболића 25. августа 2000. године и четворице чланова СПО у атентату на лидера СПО Вука Драшковића на Ибарској магистрали, 3. октобра 1999. године.
Радоњићу и Ромићу суди се у Вишем суду у Београду и за помагање у покушају убиства Драшковића у Будви 2000. године.
Првостепено су били осуђени на осам и седам година затвора, али је та пресуда укинута и у току је поновљено суђење.
