За оног коме је за набрајање пријатеља потребно више од пет прстију, кажу да је наиван и луд. Пошто у Европском парламенту постоји читава група „Пријатељи Србије“, значи ли то да је Србија наивна и луда? Или је праве наивном и лудом? Сва је прилика да је ово друго у питању.
Наиме, Румун Емилиан Павел, посланик Прогресивне алијансе социјалиста и демократа у Европском парламенту и новоизабрани председник групе „Пријатељи Србије“ у ЕП, рече да би Румунија, као чланица ЕУ, када је реч о признавању Косова, требало да усагласи ставове са ЕУ.
Дакле, пријатељ Србије поручује Румунији да призна такозвано независно Косово. Готово кумовски однос. Онај „српски кумовски однос“.
Павел у интервјуу за „Данас“ још појасни како је циљ неформалне групе „Пријатељи Србије“ да охрабри чланове Европског парламента да успоставе пријатељске односе са Србијом и њеним представницама, да подржи српски демократски развој, политички дијалог, економске, културне, и, изнад свега, друштвене односе. Дивота — на папиру.
Србија међу „пријатељима“
Иначе, у европском, као и у српском Парламенту, заиста постоје групе посланика пријатеља неких земаља. Чланство је, као и у правом пријатељству, добровољно. И тако Емилиан Павел добровољно уђе у српску групу, коју је првобитно основао такође румунски посланик Виктор Бостинару, а онда учини и корак даље и, како рече, одговори на изазов да током свог мандата у ЕП њоме председава.
Стварно јесте велики изазов рећи некоме у лице: зарад европске будућности заборави прошлост, историју, културу, кости оних који су пали да би ви данас могли да изаберете да их заборавите. То ти је моја пријатељска сугестија. А одмор на Црном мору да платиш.
Ћорсокак на европској џади
Средином маја ове године је у Бриселу одржана конференција „Пријатељи Србије“ на којој је премијер Србије Александар Вучић дочекао представнике свих 28 држава-чланица ЕУ.
„Овако широк одзив доказује да у ЕУ не само да нема ниједне земље која не жели да види Србију као чланицу, већ да постоји добра воља да јој се помогне на путу у Европу“, рекао је том приликом за Танјуг бриселски дипломата који је желео да остане анониман.
Све пријатељ до пријатеља. Све наш до нашег, по читавој Европи — али негде шкрипи. Ћорсокак на европској џади.
Можда је због тога недавно потпредседник „Пријатеља Србије“ Словенац Франц Богович, истакао како је циљ ове групе проналажење пута како доћи до људи, до грађанки и грађана, и јасно им представити предности чланства у ЕУ и на који начин могу искористити могућности унутар европских интеграција како би себи побољшали животни стандард.
Очито да председник групе ради оно што је најавио његов потпредседник. У дневном листу који излази у Србији, грађанкама и грађанима је, чини се, нацртао пут у ЕУ који води преко признања Косова.
Павел је још навео да сматра да ће Србија имати користи од снажнијих односа са Косовом, што ће, према њему, помоћи и изградњи европске будућности, „боље будућности за све Србе“. Е ово је она ситуација кад пријатељи брину о пријатељима и кад боље знају од њих самих шта је за њих добро. За „све њих“.
Па и за оне јужно од Ибра, јел тако пријатељу?
Сам израз „пријатељи“ не приличи дипломатским односима, некако је лицемеран. У дипломатији постоје интереси, постоје дугорочни интереси, и постоји нешто налик пријатељству из интереса.
Такве интережџије, да се вратимо на почетак текста, озбиљни људи избегавају и на славу не зову. Знају и да кажу: „Поред оваквих пријатеља, непријатељи нам нису потребни“.
