Иако се наслућивало да би се нешто такво могло десити, вест да се репрезентација враћа кући са ЕП у Шведској запањила је Србију. Рат у Словенији је одавно био готов, рат у Хрватској је увелико беснео, а после свега два месеца, показало се да ће грађански рат у БиХ бити много крвавији него претходна два.
Ипак, последња репрезентација СФРЈ, вероватно најбоља али и најнеостваренија у својој историји, „прошетала“ се кроз квалификације за ЕП. Подмлађена Осимова екипа наставила је тамо где је стала генерација из '90. — генерација која је с играчем мање, несрећно, на пенале испала од Марадонине Аргентине у четвртфиналу.
Фудбалски, коцкице су се биле сложиле, а без обзира на распад земље, у репрезентацији су играли играчи из свих република, предвођени последњим аутентичним Југословеном — Ивицом Осимом.
Међутим, у неком тренутку фудбалери из Хрватске под политичким притиском напустили су екипу, а после почетка грађанског рата у БиХ и Швабо Осим подноси оставку. Упркос томе, репрезенрација под вођством Ивана Чабриновића отпутовала је у Шведску као фаворит из сенке.
Понижени и увређени
А онда је Савет безбедности УН 30. маја 1992. увео санкције СР Југославији, а после само пет дана, последња репрезентација СФРЈ буквално је отерана са првенства.
Политикантима УЕФА изгледа да је било мало то што су без минута на терену избацили једну од најбољих репрезентација, него је истог дана уследило и малтретирање на Стокхолмском аеродрому када ЈАТ-овом авиону није издата дозвола за пуњење горивом.
Легендарни капетан ЈАТ-а Стева Попов изјавио је да ће подићи „Боинг 737“ и без горива и, уколико буде требало, спустити га негде у Пољској на ауто-пут, само како не би оставио репрезентацију и сам авион Швеђанима у рукама. На крају је авион ипак полетео. Уз силне перипетије је добио дозволу за прелетање до Београда.
Гордан Петрић, тада један од млађих репрезентативаца, каже за Спутњик да су играчи били припремљени за такав сценарио.
„Они су нас генерално припремили на тако нешто, на тренинзима се причало се то може десити. Као што се сада у ФИФА све дозна, тако су и нама давали информације да ће Србија да се врати и да ће Данска уместо нас доћи на првенство. Па не би Данци право са плаже дошли на ЕП. Већ су били тамо и припремали се неких седам до десет дана пре почетка“, каже Петрић.
Како је уништена најбоља генерација
Оно што је извесно, вероватно најбоља генерација југословенског фудбала изгубила је четири до пет најбољих година на међународним такмичењима. Због санкција, изостали су још и са Светског првенства 1994. и европског 1996, а генерација предвођена Пиксијем Стојковићем вратила се на међународну сцену тек 1998, кад су кључни играчи били на заласку каријере.
А шта су пропустили? Те '92. Данска, која је уместо Југославије дошла на првенство, подигла је пехар, иако је њихов тада најбољи играч Михаел Лаудруп одбио да игра на такмичењу на које се његова земља „политички“ пласирала.
Светско '94. обележиле су, између осталих, и балканске репрезентације — Румунија и Бугарска, предвођени Хаџијем и Стоичковим, тада за нијансу лошијим фудбалерима од Пиксија, који је уз Деју Савићевића и Пеђу Мијатовића, тек у време ЕП '96. био у најбољим годинама.
„Било ми је драго кад сам видео да је Данска узела првенство, јер се показао квалитет из те наше квалификационе групе. Екипа из те групе постала је првак Европе. Да смо ми били на том првенству не значи да бисмо ми били прваци Европе“, каже Петрић, који се слаже да је цела једна сјајна генерација изгубила пет најбољих година каријере.
Губитници из неколико „бантустана“
У праву је Петрић када каже да можда та генерација не би освојила ЕП. Али је политичким изгоном једне сјајне екипе изгубила не само земља која се те године крваво распадала, него је изгубио и светски фудбал.
Показало се тада, као и много пута пре и после, да кад се политика умеша у спорт, мало ко је на добитку, али да су губитници сви, укључујући тренутне победнике, што је тада била Данска, којој ће се док је света и века приговарати због начина на који се пласирала на првенство.
Нажалост, највећи губитници су играчи који су на правди Бога отерани из Шведске. То су: Омеровић, Лековић, Радиновић, Станојковић, Дубајић, Најдоски, Петрић, Вујачић, Новак, Брновић, Јокановић, Миланич, Стојковић, Југовић, Михајловић, Савићевић, Мијатовић, Јаковљевић, Крчмаревић и Петковић.
А још већи смо сви ми који смо до пре 25 година живели у пристојној држави, а данас смо се расули у шест или седам „бантустана“.