„Ма, он слуша своју жену“, рекао је 2002. године аутору овог текста један тада, а и сада, високи функционер СПС-а. Ово је био одговор на питање зашто СПС као велика странка нема свог кандидата на изборима за председника Србије, него према поруци Слободана Милошевића из Хага подржава Војислава Шешеља.
За Милошевића је, док је ведрио и облачио, важило правило да је све решавао сам и да је (пре)велики утицај на њега имала супруга Мирјана Марковић.
Жељко Симић и професор Владан Кутлешић били су Милошевићеви саветници, а какав су утицај имали најбоље се види из изјаве његовог првог саветника Звонимира Трајковића, у којој истиче да се Милошевић углавном ослања на лични интелект и занемарује аналитички приступ.
Ко су саветници, а ко стварно саветује
Ових људи, који су уз председника и председнике, сетили смо се протеклих неколико дана током којих је премијер Србије Александар Вучић у посети САД, први потпредседник Владе Ивица Дачић тек синоћ стигао у Београд, а Зорана Михајловић постала привремени шеф у Немањиној 11. Због тога ју је један таблоид напао, други (тобоже) бранио, а било је медија којима је све ово послужило за причу о односима у СНС-у. Ако оставимо по страни мање или веће ускостраначке и дневно-политичке размирице, занимљиво је видети ко су људи одмах иза експонента неке политике. Било да је то државни чиновник (председник, премијер) или лидер политичке странке.
Као што смо видели из примера Слободана Милошевића, обично је велика и стварна моћ управо смештена код људи (жене) који су донекле у сенци.
Код још једног бившег председника Бориса Тадића, човек број два је био Миодраг Мики Ракић. Он је, а то су помињали и Ракић и Вучић, био велики пријатељ и Александра Вучића. Да је жив, доста је оних који би се заклели да би Вучић имао више састанака у Америци, него што их је имао приликом ове посете.
Како је саветовано некад
Сви политички писмени људи памте Хенрија Кисинџера више него и саме председнике које је саветовао, и неупоредиво више од људи који су у то време били министри иностраних послова САД. Један се, на пример (за време Никсона) звао Вилијам Роџерс. Али је све решавао Кисинџер.
Хроничари причају да су за време Титове Југославије постојали саветници задужени за припремање дневних брифинга, за преписке са страним државницима и дипломатама, писали су говоре, добијали задатке за деликатне операције које нису баш могуће званичним каналима…
Али, људи од поверења су посебно бирани. Или су се сами наметали. (Иван) Стево Крајачић био је један од оних са којима се Тито консултовао. А Добрица Ћосић је (па и до пред саму смрт) за све председнике и премијере у Србији и бившој Југославији представљао оно што и краљица Елизабета за британске премијере. Ћосић можда није волео уторак и можда није имао тачно време састанака у пет сати — али да је имао утицаја, имао је. Да су му тражили мишљење, тражили су.
Где је моћ после 5. октобра
Предраг Симић, покојни професор ФПН-а и бивши амбасадор у Француској био је саветник прво Вука Драшковића 90-их, а потом и Војислава Коштунице 2000-их. Међутим, неупоредиво већи утицај на Коштуницу и далеку већу моћ имали су његови шефови кабинета Љиљана Недељковић и касније Александар Никитовић Никита, како су га звали и они који га воле и они који га се боје. Према многима он је заслужан за СПС-ову подршку мањинској влади ДСС-а, за избор неких (важних) чиновника, а надимак овог човека могао се у политичкој чаршији чути и као одговор на питање: ко брине о полицији сад кад је министар Јочић спречен због саобраћајне несреће.
Владимир Беба Поповић, човек који се пре неког времена хвалио у ТВ студију да на неки начин саветује премијера Вучића (што је премијеров кабинет доцније демантовао) био је саветник убијеног премијера Зорана Ђинђића. То време је било транзиционо, па је Беба био консултант опште праксе, иако он сам воли да често себи приписује већу улогу него што му је Ђинђић икад да(ва)о. Али је имао утицаја. А и приступа неким архивама, што је и сам истицао у медијима.
Поменути Мики Ракић, према многима је најзаслужнији за формирање владе ДС-СПС, за деликатне ствари као што је сарадња са Хагом и борба против организованог криминала, а има и оних који му приписују посредничке заслуге за формирање неких политичких партија.
Шта мораш да имаш, па да о председнику све знаш
Човек број два, или најповерљивији човек неког државника, мора бити мултифункционалан. То су личности које добију, формалну, функцију кад експонент политике дође на власт. Такви људи никада нису ад хок постављени, већ имају тесне безбедносне и политичке везе које су годинама стицали. Имају широк спектар ствари којима се баве: од сакупљања новца за кампање, преко политике, геополитике, безбедности, бизнис послова (преко трећих и четвртих лица). Такви људи баве се и кадрирањем — обично и у држави и у политичкој организацији свог експонента.
Посебно је важно нагласити да између њега и експонента увек постоје пријатељске везе, све се заснива на категорији поверења које је тестирано дуги низ година. Кад лидер „ломи“ неку политичку одлуку, углавном одлуку доноси у тет-а-тет разговору са тим човеком.
Ти људи се, углавном, клоне јавности. Плус, веома ретко медији их открију, већ се дешава управо супротно — медији осете „поруке“ које стижу од њих. Наиме, они свој ауторитет граде и на фами о недоступности и свемоћности. А све то произилази из њихове јако добре обавештености. И формалне и неформалне моћи.
Такође, битна ствар је да је у односу експонент-његов човек од поверења, експонент политике увек јачи. И његова је, оно што се каже, последња. На пример, доста обавештених људи тврди да је Миодраг Ракић био против тога да Тадић распише и председничке изборе 2012. Као што знамо, Тадић их је расписао и изгубио. Његова је баш била последња.
Најважније је да је такав човек у близини, у дневној комуникацији са експонентом, који му делегира и део најосетљивијих послова. Најчешће постоји формално покриће (нека функиција) како не би дошло до измештања моћи из институција.
Рам Емануел је важио за човека од поверења Барака Обаме у његовом првом мандату. Вукашин Мараш је то доста дуго био за црногорског премијера Мила Ђукановића. Тонију Блеру је то и више од тога био Алистер Кембел. Мада има оних који сматрају да је Сергеј Иванов човек од поверења руског председника Владимира Путина, много је више оних који тврде да Путин одлуке доноси сам. Амбасадор Србије у Вашингтону, Ђерђ Матковић, био је дуго саветник премијера Александра Вучића, али се чини да је смрћу Миодрага Ракића и Вучић изгубио великог пријатеља, саветника и савезника. И да сада верује само себи блискима.
