„Хумор је за мене и кључ и лек. Кључ да се људи отворе према темама за које су обично затворени и о којима неће или не желе да размишљају. Лек је због тога што омогућава људима да ствари које их потресају посматрају из мање озбиљне перспективе и тако буду лакше склони да их решавају; да се не плаше проблема и да их не склањају под тепих. То су, што се мене тиче, од кад је света и века биле две кључне функције хумора“, каже Жанетић.
Ко су Вам домаћи узори?
— Пре бих их назвао љубавима. Страшно волим Нушића. Уз њега сам одрастао. Моја мајка је купила комплет Нушића када сам био мали. Пошто смо били сиротиња, ставила га је на неку наткасну изнад моје главе — свих оних двадесет и нешто књига. Мени се често није спавало, па сам читао једну по једну када ми време, по некој тој васпитној теорији, није било. „Госпођу министарку“ сам први пут прочитао са осам година — после сам је читао још много пута и сваки пут је била различита, а подједнако добра. И да, Душан Ковачевић, он се подразумева.
А страни?
— Јако волим јеврејског писца Ефраима Кишона, као и Вудија Алена и његово ишчашено схватање хумора. Има и неких људи који су овде мање познати. Од њих прво место заузимају два енглеска врхунска комичара, који се зову Форчн и Бирд и који се јако мало гледају у овим крајевима.
Колико је Нушић данас актуелан?
— Велики хумористи и сатиричари прошлости увек су добродошли за подсећање на то да се људски менталитет споро мења, без обзира на различите цивилизацијске контексте. Простак без мобилног телефона и простак са мобилним телефоном су два иста човека, само што је простак са мобилним телефоном технолошки опремљен тиме да свој простаклук дистрибуира брже и на много више адреса.
Како сте сазревали као хумориста?
— Смешно, а како другачије. Када имаш двадесет и нешто година, желиш да будеш кловн који заводи. Када имаш педесет и нешто, желиш да будеш кловн који наводи. На размишљање. То су две драстично различита лица истог посла. Млад хумориста жели да буде искричав, забаван, жовијалан, спектакуларан… Мало старији хумориста жели да буде схваћен не само као аутор вицева, него као неко што показује нешто што се или слабије види или што људи не желе да гледају. Комична су оба покушаја, али таква је природа посла.
Где налазите теме?
— У почетку је било лако наћи теме јер су врвеле из медија, необрађене. Требало их је препознати, мало их избрусити и огланцати, па представити будалаштину онакву каква је. Сада више нема потребе за тим трудом, у медијима се те глупости појављују унапред сређене. Сада не треба измишљати личност која каже „телепромптовати“ и „ваздуплохов“. Раније је неко морао да напише „Покондирену тикву“, сада се она преноси директно и зове се ријалити. А камо среће да је само то, него још милион таквих ствари има. Смешни живот укида потребу за комедијом. То је, ваљда, најбоља дефиниција трагедије.
Шта вам је преокупација у тражењу тема?
— Једна од мојих главних преокупација је да нађем глупост која је теолошки напредовала. Да нађем будалаштину која је у међувремену постала друштвени код и културна знаменитост, а да нисмо ни приметили.
Као на пример?
— Илустроваћу ово нечим што сте ми ви сами рекли, пре него што смо почели интервју. Пример системског инфилтрирања баналности у наше животе — књижара у Земуну се рекламира тако што ће тамо једне суботе Сузана Манчић објашњавати које књиге треба да се читају. Доситеј се преврће у гробу као бубањ са лото куглицама.
Зар то не би требало да буде нормално, имајући у виду светске трендове?
— Јесте, глобална је то појава. Имали сте прошле године човека претвореног у жену, а жена има браду и победила је на неком такмичењу у певању, те је тако моментално постала малтене институција. Е, годину дана касније, жена с брадом је узела микрофон у руке поново, овај пут у улози водитеља исте трочасовне певачке забаве, а на маргинама догађаја је стигла и да се бави изношењем свог мишљења о Путину. Немојте сад да ме схватите као да нешто волим или не волим Путина, или брадате жене, или штагод. Нека цвета хиљаду цветова, просто вам објашњавам како ствари функционишу: за циркус више не треба шатор, циркус је све и нема више толиког шатора да се у њега сав тај циркус смести.
Да ли су „Индексовци“ зачетници савременог политичког позоришта?
— Не. Индексово позориште је био рок бенд који је писао и изводио нешто што личи на драмски текст. Ми то никада нисмо схватали као позориште. Највише смо се плашили да ће неко да нас помене у позоришној критици у неким озбиљним новинама. То би, у ствари, значило да смо погрешили. Једном смо изнајмили салу „Атељеа 212“, одиграли смо тамо представу, задовољили радозналост и побегли главом без обзира. Жанр политичког позоришта, као и било шта друго што би се могло жанровизовати, заправо више не постоји.
Како сте дошли на идеју за „Лековити шоу“?
— Драгољуб Мићко Љубичић и ја смо имали једноставну тезу — у овим временима, овде, а вероватно и свуда у свету, уколико си нормалан, ти у ствари ниси нормалан и треба да се лечиш од те нормалности. Да те неки доктор среди, а да се не осећаш чудно међ осталим људима. Као форму за то узели смо обичан ток-шоу. Рекли смо: нека неки доктор то води, нека естрада доминира медицином, ко што доминира свим садржајима на свим медијима. И добили смо 45 минута сатире, намерно, безобразно и са разлогом угуране у један од најчешћих светских телевизијских формата.
Како бисте описали живот у Србији?
— У Србији постоји две врсте људи — једни су они који жале што више нема Југославије и Србију схватају као привремени и принудни смештај. Други су они који сањају о некој имагинарној будућој Србији која би требало да има другачије границе или да поново буде балканска сила или да постане ново станиште шведског стандарда или шта већ. И ти људи такође виде ову Србију као привремени смештај. И у ствари, Србија је насељена избеглицама, који нису морали нигде да иду да би то постали. Можда један посто људи сматра ову земљу, овакву колика је и каква је сада, својим актуелним боравиштем. Постоји и све већа група људи, углавном младих, који не желе да имају привремени смештај, па одлазе у иностранство. Тамо траже мало дужи смештај или, ако већ имају привремени смештај, да га имају за мало веће паре.
Као да се за нас сукоб још није завршио?
— Овде се још није завршио распад Југославије, још се није завршио ни вечити балкански међунационални сукоб. И у томе свему је Србија земља која панично, двадесет и нешто година трага за нормалним животом, сањајући да би могла бити земља социјалне правде и економског благостања, а заправо тога има све мање. Суштински гледано, одбијајући да се одрекне тог сна, одбијајући да прихвати реално стање, Србија је постала земља у којој је све што је институционално, у ствари, тајно.
Зашто?
— Зато што је институција доказ постојања државе. А пошто нема државе, јер људи не осећају да она постоји, те пошто постоје људи који воде државу тако што хапају и лапају, јер ни они не осећају да је та привременост њихова држава — онда је све што је институционално постало нека врста мистичне и тајне организације. Овде се више зна ко је масон него ко је академик, зато што је у свом деловању академик истински тајнији него масон. Надам се да ће доћи време да људи почну да разумеју да ова територија јесте њихова и да би било згодно да је уреде, а не да кукају да се врати Тито или да чекају да дође Карађорђе. Ништа се од тога неће десити, јер све је то било у прошлости и неће се вратити. Никада.
