Анка Милијановић мора да ради још нешто више од три године да би отишла у пензију. У ИМР је дошла 1981. године, од тада је стално у погону, данас је шеф каљаонице. Дошла је са 23 године, услови рада су били јако тешки, радило се много, без прекида, дан и ноћ. Каже, живело се одлично од плате и поштеног рада, а сада је дошло време да после више од 30 година стажа не зна где ће.
„Дошла сам у фабрику са 45 килограма, кад је требало да подигнем звоно које је тешко 30 килограма молила сам старог радника да ми помогне, а он није хтео. Рекао је, кад носиш коверат, можеш и то да понесеш. Ишла сам стално кући плачући, али сам с временом заволела овај посао. Држало ме нешто, хтела сам да пружим својој деци бољи живот, били смо подстанари. После 15 година понуђено ми је да пређем у лабораторију, да радим свој посао, јер сам хемијски техничар. Рекла сам, хвала, ја сам испекла занат — нећу. И сад сам спремна да учим, без обзира на године. Сви у погону имамо жељу да радимо, само да нам неко то омогући“, каже Анка.
Коме је у интересу да затвори ИМР
Она је једна од ретких жена међу преостала 634 радника фирме за коју је знала цела Југославија. Некада је овде радило пет и по хиљада људи. Основна делатност била је производња мотора. Фабрика је 1928. године произвела наш први авионски мотор.
У златно доба производили су 50 хиљада мотора и 10 хиљада трактора годишње. Био је то град у граду. Имао је три мензе, звали су га „Плава лагуна“, јер кад би се из хале истерали трактори, цела Раковица се плавила. А сви политичари су долазили да се сликају поред плавих трактора.
Прошле године Анки и колегама понуђен је социјални програм, али она, каже, није могла сама себи да пресуди — јер ИМР сматра другом кућом. Он је отхранио децу, њу и мужа који је овде пензионисан.
„Нико неће да нас саслуша, да нас подржи. Људи који немају посла могу да опстану, а ми који имамо посла, да радимо за Македонију, Египат, за наше домаће тржиште, све су нам сасекли у корену. Не знам да ли је некоме у интересу да затвори ИМР, шта је у питању, стварно не знам. Са успехом смо досад радили, али не вреди, неко је рекао да не може даље. Шта ћемо урадити сада — не знам“, каже Анка Милијановић.
Стечај користан за раднике?! Где то има?
У халама је бучно, али је музика гласнија од машина. До краја године треба испоручити две хиљаде мотора пољском УРСУСУ, али то је најмања брига. Један од радника, Драган Мићић, за Спутњик каже да су све владе које су се мењале од деведесетих наовамо дале свој допринос урушавању индустрије у Србији.
Мићић сматра да демократска власт ништа није предузимала како бисмо оздравили после санкција, а ови што су на крају дошли су све те негативне елементе приписали предузећима и сада им не желе помоћи.
„Од свих могућности, решења за ИМР, сместили су нам само — стечај, чак нас убеђујући да је он за нас позитиван. Да је користан, да ће радници из тога изаћи јачи. Страшно. Радници добијају, радници добијају, ако се уведе стечај у ИМР радници добијају, у Министарству стално то понављају, то апсолутно није тачно, кад се фирма затвори, сви губе. Овде има много стручних људи, видели сте, овде се производе мотори и трактори који раде на ораницама широм Србије и Европе. Нажалост, о нашој судбини одлучују по разним министарствима државни секретари којима је то први посао. На једној страни најављују нова радна места, а гасе све где се види трачак светлости. Имају шансу да спасу не само ИМР, већ целу једну привреду делатност“, убеђен је Драган Мићић.
Првослав Бркић, председник синдиката Асоцијације слободних и независних синдиката у ИМР-у, објашњава да фабрика дугује 64 милиона евра, а да, када се отпише дуг држави, остаје четири милиона. Два су дуговања према добављачима, а два према радницима.
Првослав и радници који, како каже, живе за ИМР, блокирали су пре десет дана Раковички пут и тако натерали Министарство привреде да разговара са представницима УРСУС-а из Пољске. То је ћерка холдинга Пол Мот, једне од најјачих компанија у свету која се бави овим послом.
Нема ИМР-а — нема резервних делова
„Пољаци хоће да врате све дугове, али неће стечај, не желе да улазе у тај компликовани процес. Они желе да приватизују фирму. Желе да купе и ливницу јер, кажу, од Пољске до Албаније нема ливнице. Желе да лију овде, јер делове сада купују у Турској. Све хоће овде да раде, да пласирају наш мотор у целу Африку, Узбекистан. Желе да заједнички произведемо нови трактор. Представници министарства су рекли, све је то у реду, али ИМР мора у стечај. Осамдесет осам одсто капитала је у власништву државе, они то могу. Имамо производ, имамо тржиште и имамо неког ко хоће да нас купи, не видимо у чему је проблем“, каже Бркић.
Он истиче да представници Агенције за приватизацију чак не знају да ИМР производи моторе. За то су први пут чули на састанку са представницима синдиката, напомиње он и додаје да није ни чудо што министарство није хтело да разговара са потенцијалним купцем.
„Просечна плата је 35 хиљада динара, није нека, али је релативно редовна. Нисмо примили само две палте, то је за данашње време прихватљиво. Менза ради, уплаћују нам превоз, људи су и са тим задовољни, хоће то да задрже. Потребна им је сигурност“, истиче Бркић.
„Индустрија мотора Раковица“ сервисира чак 200 добављача из Србије. Ако се угаси ИМР, 350.000 трактора остаће без резервних делова. У кадровском одељењу фабрике чека више од хиљаду молби за посао радника осталих раковичких угашених фирми.
Радници су убеђени да им је разговор са премијером Александром Вучићем једина нада. Мисле да би представљање праве слике о фабрици првом човеку Владе Србије све решило у једном дану.
„Маштам… Каже да је он довео инвеститора из Пољске, пролази по хали, снима телевизија, радници аплаудирају. Нека носе све поене, само нека спасу ИМР“, закључује Првослав Бркић.
