Никифоров, који је некада писао говоре за Бориса Јељцина, напомиње да, кад је реч о Сребреници, треба раздвојити хуманитарну и политичку компоненту.
„То што су тамо страдали људи свакако је тужно, али такође је чињеница да су од тога касније направили велику политику. Уместо да се установи шта се стварно тамо десило — јер остају многа отворена питања и, као што знамо, није све око тих догађаја тако јасно и недвосмислено — направили су од тога догађај кога се, кад затреба, присете и стално га форсирају и акцентују. Чини ми се да сва политичка халабука око Сребренице замрачује чињеницу саме трагедије која се тамо догодила, притом не само муслиманског, већ и српског становништва. Уместо те истине, све то се претворило у елемент велике игре. Кад год затреба извлаче Сребреницу из сандука и покушавају да из тога извуку неку корист“, каже Никифоров за Спутњик.
Он истовремено указује на упорна настојања неких сила да Србима пришију епитет геноцидног народа како би оправдале оно што су саме чиниле на простору Балкана деведесетих година. То је, како Никифоров додаје, „благо речено недостојно понашање“.
„А како назвати оно што су бомбардовали територију прво Републике Српске, па онда и СР Југославије? Ако су Срби били за све криви испада да си онда могао да их бомбардујеш. Не само Сребреница, него сви догађаји око бивше Југославије су у известној мери скопчани са том идејом, све те концепције које су се појавиле попут хуманитарне интервенције“, објашњава руски стручњак.
Коментаришући предлог председника Републике Српске Милорада Додика да се формира међународна комисија која би објективно истражила догађаје у вези са Сребреницом, Никифоров оцењује да је то добра идеја, али да „друга страна“, под којом подразумева западне земље, није много заинтересована да се установи истина.
„Треба истражити све те догађаје и поједине групе то покушавају да истраже, али на жалост ту је толико много политике да је веома тешко постићи објективан приступ и већ има јако много разних политичких слојева. Али идеја је апсолутно исправна и требало би им дати приступ свим документима и експертизама које су извршене. Ипак, не верујем да ће друга страна на то пристати. Као што видите, код њих је већ све одлучено, што потврђује енглеска иницијатива, а и пре тога у Хагу донета је одлука да је Сребреница била геноцид. Код њих је све јасно и нису баш заинтересовани да се установи истина“, примећује саговорник Спутњика.
Никифоров истиче да ни он као, како каже, „обичан историчар“, не располаже са довољно података да може да донесе суд о догађајима у Сребреници.
„Могу само да судим индиректно и о тим догађајима и о другим, на пример о Рачку. Кад би била формирана међународна комисија коју нико не би ометао и у чији се рад нико не би мешао то би била добра идеја. Али већ је унапред све проглашено геноцидом, видите да сад хоће да објаве и Дан сећања на Сребреницу. Не сме се трчати испред руде, треба прво све разјаснити, а онда проглашавати те Дане сећања“, напомиње историчар, који је деведесетих година и сам одлазио у БиХ, где је упознао и Радована Караџића и Ратка Младића.
Додаје да је тешко замисливо да је тадашње руководство Републике Српске могло да изда наредбу за такав злочин.
„Нисам био у Сребреници, али по мојим личним утисцима и запажањима, они нису били луди људи да би већ пред крај рата — јер је било јасно да се рат већ завршава и да се разговара о преговорима и мирном решењу — одједном направили ником разумљив и ником потребан злочин. Рекао бих да је цивилно руководство Републике Српске било веома далеко од таквог решења. Требало би имати фантастичну машту, па да се претпостави да би они издали такву наредбу“, закључује Никифоров.
