Драмски писац Синиша Ковачевић нашао се ових дана у центру пажње српске политичке јавности због превирања у странци коју је основао након што је, недавно, напустио Демократску странку Србије. Ковачевић је приступио новооснованом Патриотском блоку са којим га, између осталог, повезује и сумња у потребу да се, без обзира на све евидентније европске проблеме, уђе у Европску унију.
Због чега сте евроскептик?
— Морамо да правимо разлику — говоримо о држави Европској унији, не о Европи. Евроскепса је начин на који сам формирао мисао. Не можеш ићи у простор у коме си неравноправан; у коме ти се дланови зноје од нелагоде; у коме слушаш наредбе некога ко је ставио баварски шеширић, попио криглу пива, обрисао уста рукавом и рекао смените премијера у Грчкој, смените премијера у Италији. То је пребирократизована творевина са огромним бројем прописа, са једнаким концептом као што га је некада имала Коминтерна — као што се некада ишло у Москву по мисао, по став или идеју, тако се данас иде у Берлин или Брисел. Ако избацимо Велику Британију, то су све земље које су марширале на Стаљинград, само нема Фон Паулуса. То је живот у мермерном гробу — комфорном, али ипак у гробу. Немојте ми рећи да ће у таквој заједници глас једне Летоније бити раван гласу једне Француске. То је принцип „вежи коња где ти газда каже“. Шта је то што се производи у Бугарској? Чак ни сира више немају. То је прекомпоновање, не само европског, него целог човечанства по неоимперијалном концепту, не више Дебелим Бертама и Месершмитима.
Када кажете да морамо да правимо разлику између Европе као државе и Европе, на шта тачно циљате?
— Поштовалац сам европских тековина. Све што у овом тренутку ваља у Србији, углавном је стигло из Европе. Наши су дедови, на крају крајева, ишли на школовање у Европу да се врате са корпусом знања које нам је недостајао. Не могу да не кажем да се искрено дивим Европи, Европи Алмодовара или Европи Манчестер Јунајтеда, или Европи једног Золе или Дегола. Али не могу да пристанем на чињеницу да смо спремни да уђемо у тај мермерни гроб, да се радујемо ланцима. Да се лишимо сваке врсте суверенитета, да у наше име одлучују неки други људи. Треба правити разлику између Европе као државе, према чему негујем посебну врсту отпора и Европе радних и хигијенских навика којима се дивим, Европе синдикалних норми којима се дивим, Европе са мањинским правима којима се дивим, Европе индивидуалних и колективних права. То је нешто према чему треба тежити. Нико не заговара да треба подићи зид између Србије и Европе, али тако некритички пристајати на све и улазити у ту мегалодржаву, чији је распад готово известан, не могу да схватим.
Како гледате на српско-руску сарадњу?
— Русофил сам по емоционалном и литерарном контексту, не умањујући ниједног тренутка вредност једног Томаса Мана, али више ми се допада начин на који пише Толстој. Уместо да се у економском смислу окрећемо према Русији, ми пристајемо на сваку врсту понижења коју Запад диктира, а Русија је огромна земља са невероватним потенцијалима која ће изаћи на крај и са санкцијама. Имам бенефицију да често боравим у Русији. Они су били највећи светски увозник жита. Сада су трећи произвођач на свету. Сибир је узоран — кривудају оранице између шумарака белих бреза. Притом, Русија никада неће моћи да произведе довољно воћа за себе због климатских услова. Свака воћка која се произведе у Србији може, захваљујући том фантастичном споразуму, да се извезе у Русију. Уместо да се користе компаративне предности тог споразума, ми чекамо берлинску милостињу. Та потреба за сагињањем, тај менталитет кокер шпанијела ми је нејасан.
Због чега сте смењени са места председника Српског отаџбинског фронта?
— Нисам смењен, односно, покушали су да ме смене. Прво, УДБА ме није ни пoставила на место председника, па ме неће ни смењивати. Друго, изабрало ме је 500 људи, не могу ме сменити три човека. То је само доказ до које мере власт озбиљно схвата укрупњавање просвећене деснице, када има потребу да деструира странку у настанку. Нема ни два месеца како постојимо. Не знам о чему се ради; да ли о опрезу или њиховој непромишљености и глупости. Могли су да изаберу бољи и погубнији тренутак по странку. Овако су направили глупост фалсификујући документе, записнике, печат… Црногорци кажу „Пала муха на међеда“.
Да ли сте могли, на неки начин, да се заштитите од „мангупа у вашим редовима“?
— Шта је суштина у томе? Када формираш политичку организацију и користиш неку ранију репутацију коју си стицао или као индустријалац, или као уметник, спортиста, или политичар, баштинећи чињеницу да си јавна личност, да иза тебе има пуно јавних наступа, када обзнаниш да формираш странку на одређеним политичким и моралним принципима, јавља ти се јако много људи. Пошто на улазу у странку не постоји детектор који реагује на непоштење, на подлост или примитивизам, разни људи успеју да прођу кроз та врата. Из биографија се може видети до које је мере ко образован, сазнате кретање кроз живот и каријеру, али не можете да знате да ли је неко подлац или је будала. А то не зависи ни од академског звања нити од нивоа образовања. То су категорије које су изнад или изван тога. Имао сам срећу да ме прати много људи, али и да у странку уђе извесна количина инструираног, полициотског система вредности и да странку коју сам стварао, од имена, логоа, програма и свега што представља политички, филозофски и поетички образац једне странке, отме. Но, не може баш то тако. Нисам ни ја тиква без корена.
Плашите ли се да ће се Српски отаџбински фронт распасти?
— Дозволићете ми један аутоцитат. У „Великој драми“ једна од јунакиња, Видосава, у тренуцима када се Тито и Стаљин свађају каже: „Мени ни Титов, ни Стаљинов син не треба. Њима дајте њихове, а мени дајте моје“. Дакле, сви који имају потребу да крену за њима, нека иду; а оно што је моје, то је скромни проценат од 98 одсто људи у странци. Људи су пошли за мном, а не за тим анонимним људима.
Дакле, Патриотском блоку је приступио цео Српски отаџбински фронт?
— Како да не — сасвим легитимно и након једногласне одлуке председништва. Отишао сам на састанак са госпођом Рашковић Ивић и господином Обрадовићем са овером председништва своје странке. Више од тога ми и није требало — овде се не ради о коалицији, ово је начелни улазак у простор који се у овом тренутку формира и који најрадије називам просвећена десница у коме се бране и неки други политички постулати.
Како бисте, у најкраћем, описали идеју водиљу Српског отаџбинског фронта?
— У овој земљи постоји значајан број људи који заиста мисле да је слобода нешто што превазилази категорију речи. Што постаје и у домену песничких метафора и у домену индивидуалног и колективног схватања, да слобода нема цену. Не припадам оној групи људи која идеал среће једне земље и свих њених грађана смешта у чињеницу да сви треба да вичемо „ура“ када радимо код страних газда. А идеал среће за тренутну власт, а за Вучића посебно је све радно способне Србе запослити код страног газде. Да ли је то Корејац, Немац, Хрват, потпуно је свеједно.
Постоји ли опасност да се Србија изолује ако ваши политички погледи превагну?
— Не заговарам потребу да се Србија капсулира, да се затвори. Србија треба да буде отворена и треба да на тлу Србије не буду само Икеине продавнице, него и њени производни погони, али поставља се питање елементарног економског патриотизма, у чему су Француска и Немачка успеле да дођу чак до нивоа мита. Да формирају митологему о економском патриотизму. Где иде профит из Делеза? Да ли профит из Идее остаје у Сомбору или иде у Загреб? И шта се дешава када стимулишеш корејску или немачку фирму са 10.000 евра по запосленом и даш им бесплатну инфраструктуру, зашто се то не да и грађанима Србије? Зашто постоји тај елемент расистичке економске дискриминације? И шта се онда дешава? Запосле 100 кројачица за плату од 150 евра и када се оне, кроз синдикални ангажман, изборе за већу плату, демонтирају фабрику и преселе је у Молдавију јер је тамо јефтинија радна снага. То је принцип политичке и економске кратковидости.
Који је најбољи начин за удруживање деснице у Србији?
— Међу нама, у просвећеној десници треба инсистирати на вишковима сличности, а не на разликама. Да нема разлика у политичким платформама, вероватно бисмо били једна странка.
Зашто сте иступили из ДСС-а да бисте сада са њима правили коалицију?
— Из ДСС-а сам изашао зато што сам био незадовољан начином на који промовише и пласира властити политички производ. Нисам изашао због неслагања са политиком, већ зато што је та политика била погрешно фокусирана само на Уставни суд; зато што се затворила, зато што нас није било у медијима; зато што је тадашњи председник странке имао одијум према појави у медијима… Тако се модерна политика не може водити. Остао сам унутар истог политичког модела и заједно сам са ДСС-ом зато што има много више ствари које нас спајају него оних које нас раздвајају.
Шта вас спаја са ДСС-ом и Дверима?
— Спаја нас потреба да се развија национална привреда, да се Србија ресуверенизује. Одсуство суверенитета иде толико далеко да нисмо суверени ни у креирању наставних планова и програма. Спаја нас потреба да се заустави бела куга, да тих 30.000 људи који више умиру него што се рађају не представљају крај Србије. Спаја нас потреба да спречимо одлазак младих људи на неке срећније географске ширине. Спаја нас потреба да се реформише политички систем земље и да више не будемо једина земља у Европи која нема пензиони фонд. Спаја нас идеја да либерални концепт и губљење сваке врсте идентитетског компаса треба зауставити.
А у чему се разликујете?
— Рецимо, ја заговарам промену Устава. ДСС и Двери, чини ми се, нису за то. Уколико су преамбула и чињеница да је Косово смештено у Устав разлог да се Устав не мења, хајде да се договоримо да преамбулу не дирамо. Нека Косово поново постане епицентар нашег емоционалног и политичког мишљења када је у питању Устав. Али заиста мислим да Србију треба децентрализовати. Заиста мислим да треба укинути аутономију Војводине. Заиста мислим да треба смањити број посланика. Заиста мислим да председник ког бирате на општим изборима не може имати овлашћења, не енглеске краљице, него тетке енглеске краљице. Разлике нека чекају нека срећнија времена.
Шта мислите о актуелној власти у Србији?
— Чини ми се да људи који су на власти у Србији нису свесни историјске одговорности. Нису свесни странпутице којом иду. Не могу, нити имам право да кажем да то раде са рђавом намером; можда је то најбоља намера, али пут до пакла поплочан је најбољим намерама.
