Живимо у постидеолошком свету без идеала, каже за Спутњик Младеновић поводом књиге Џулијана Асанжа „Кад је Гугл срео Викиликс“, коју је на српском објавила издавачка кућа „Албион букс“.
— Формална демократија је само експонент вулгарних интереса неолиберализма свуда у свету, који воде укидању грађанских слобода и, како Асанж каже, невероватној и потпуној контроли свега што мислимо и радимо.
Оснивач Викиликса је био инспирација за Младеновићеву адаптацију Есхиловог „Окованог Прометеја“ из 2013. године, представу у којој је користио делове из неауторизоване аутобиографије оснивача Викиликса.
— Асанж је херој нашег доба. Есхилов текст се одлично уклапа у ову причу о борби појединца, о веровању у идеале. Тешко је данас наћи таквог хероја. Живимо у свету у коме више нема свести о алтруизму.
За српског редитеља Асанжова књига је позив да се ствари рашчисте у сопственом дворишту.
— Овде је распад света комунизма у крви грађанских ратова довео до тога да живимо у малим, обесмишљеним земљама где постоје партијске елите и не постоји свест о кoлективном добру, колективном напретку, не постоје идеали којима тежи народ. Дошли смо до парадокса да нам је свеједно ко је на власти — власт је сама себи циљ и сврха. Србија производи кукавице, подворице, сој људи који схвата како функционише систем, који се додворавају онима који су на врху пирамиде власти. Гледамо исте људе двадесет и више година уназад, без обзира да ли су на власти или у опозицији. Обично народ мења власт, овде је обрнуто.
Да ли је глобализација узрок урушавању демократије, односно уверење да ангажовање појединца и колективни бунт немају смисла јер се ионако све одлучује на неком другом месту, у Бриселу, Вашингтону?
— Нове економске елите управљају светом. Новац, интерес и моћ су једина идеологија. Ту више нема правде ни закона ни код нас ни у свету. Уједињене нације су превазиђен механизам, служе као декор. Важне одлуке за свет се доносе у Вашингтону, Бриселу, у разним интересним круговима. Ту је онда тешко говорити о међународном праву, суштинској демократији, о поштовању других. То је озбиљна декаденција и распад свих вредности.
Асанж указује да је једна од последица монопола информационих система попут „Гугла“ губитак културе сећања…
— Не постоји само манипулација садашњошћу оним што нам се сервира кроз информационе технологије. Штампани медији данас имају мало утицаја на човечанство, а још мање озбиљна научна, филозофска или историјска дела. Народ се све више обавештава преко електронских медија, односно преко интернета. Та искривљена слика садашњости нас води у искривљену слику будућности и још горе, у манипулацију прошлошћу. Сваки други рад који прочитате цитира Википедију, један од најнепоузданијих извора, где свако може да окачи став о било ком историјском догађају и учини га релевантним у виртуелном свету, без икаквих провера и доказа. Не само што ће нам садашњост бити усмеравана у правцу у коме то желе велике економске силе, већ ће то диктирати и наше сопствено сећање. Народ који има озбиљне проблеме у перцепцији сопствене историје као што је наш још је подложнији манипулацији.
Где је ту позориште? Има ли у Србији аутора попут младог немачког драматурга Фалка Рихтера, који преиспитују систем?
— Нажалост, нема. И Фалк Рихтер и цела екипа изашла из школе Фолксбине театра је набоље европско позориште годинама уназад. Управник позоришта и редитељ Франк Кастроф је успео да редефинише функцију националног театра, да не служи да глорификује по сваку цену нацију којој припада већ да је стожер критичке мисли о прошлости, садашњости и будућности народа, да дефинише будуће интелектуалне, друштвене и политичке смернице, да без икаквог зазора, без икакве милости демистификује све девијације политичког и друштвеног система, националне фрустрације. То се показало као отрежњујуће за немачки театар. Немачка је одавно превазишла уско национални третман театра и уметности.
Код нас то не постоји. Сећам се кад смо у „Атељеу 2012“ прoдуцирали представу „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића колико је било негативних реакција, побуне, осуда, претњи. Замислите да имамо позориште у коме постоји десетине представа које имају критичку свест о томе шта би требало радити са друштвом.
У представи „Догвил“ по тексту и филму Ларса фон Трира управо се бавите овим питањем.
— Ову представу играмо у „Миксеру“ пред препуном салом, али такву представу је немогуће направити у градском позоришту. Наша позоришта укључујући и национално су сама себи сврха. Недостатак позоришне публике нема везе само са распадом културног модела, већ и са театром који не зна да се ухвати у коштац са проблемима нашег времена. Људи очекују да позориште буде гласноговорник у свом времену и да их много више провоцира.
Савременим друштвеним контекстом бавите се и у поставци Шекспирове трагедије „Јулије Цезар“ која ће премијерно бити изведена на фестивалу Град театар - Будва 13. јула.
— Свет ми личи на декадентни Рим пре распада какав је приказан у „Јулију Цезару“, где суноврат свих вредности мора да донесе неку велику казну. Стих: „Зар један човек овом земљом да влада, зар у један скут цео Рим да стане, и зар је цела историја наша због једног човека направљена“ — актуелан је не само у Србији већ и у многим земљама у региону.
