Мађарска не може да чека ЕУ да дефинише политику према мигрантима и зато подиже ограду на граници са Србијом. Оваква пракса биће критикована од стране институција ЕУ, сматрају саговорници Спутњика.
За време Хладног рата, ограда висока неколико метара протезала се дуж мађарско-аустријске границе у циљу спречавања миграната из Мађарске да пређу у Западну Европу. Данас, мађарска Влада поставља сличну ограду на границу са Србијом у циљу спречавања миграната да уђу у Европску унију.
Мађарски министар спољних послова Петер Сијарто сматра да је имиграциjа jедан од наjозбиљниjих проблема са коjима се суочава Eвропска униjа и додаје да чланице EУ трагаjу за решењем, али да Mађарска „не може да приушти да jош чека“.
Радош Ђуровић из Центра за заштиту и помоћ тражилаца азила за Спутњик каже да херметичко затварање границе није могуће. Било какво затварање границе, па и подизање зида, не би спречило људе да покушају да пређу и наставе пут даље.
„Уколико би се граница физички затворила, то би подразумевало да људи дуже бораве у Србији у нади да ће прећи даље. Само ће се повећати цене трговаца и кријумчара људима, али овај процес се никако не може зауставити на начин који је предложен“, рекао је Ђуровић.
Према речима аналитичара из Центра за међународну политику и одрживи развој Николе Јовановића, намера Мађарске представља преседан и увоз сличног производа са Блиског истока.
Он сматра да је то доказ да Балкан и Блиски исток постају, у великој мери, слични театри и да су две стране истог огледала, додајући да ће оваква пракса бити критикована од стране званичних институција ЕУ.
Јовановић каже да ово није први покушај те врсте и да су сличну ограду градили и Бугари према Турској.
Ограде и зидови који би штитили државе од спољних „уљеза“ нису непознати у историји човечанства. Треба се сетити само најстаријег таквог објекта, Великог кинеског зида. Међутим, ни ово монументално здање, једина творевина људских руку која је видљива из свемира, није успешно спречило миграције у Кину. Сличан је случај и са оградом коју је Америка подигла на граници са Мексиком.
Римско царство пред мигранте није постављало препреке, већ је покушавало да их асимилује, али ни то га није спасло од пропасти; пропало је онога тренутка када је притисак миграната био превелики за капацитете царства.
Притисак миграната са Блиског истока и из Африке, са територија у којима се воде крвави грађански сукоби за чије распаљивање и Европска унија сноси део одговорности, постаје неиздржив. Лидери чланица „европске породице“ стога што пре морају да осмисле политику која ће прихватити несрећне људе који на сваки начин покушавају да се домогну европских „држава благостања“ као људска бића са правима и обавезама које красе сваког човека.
