Сандра, Анђела, Јелена, Радомир, Вељко, Михајло, Јована, Теодора, Катарина, Филип и Јован, са мамом и татом живе у четири собе приземне куће у Малом Мокром Лугу. Кажу, кад су сами, некако се и спакују у кревете, двоје по двоје, па и по троје, али када им дођу гости, баш је гужва.
Мајка Храброст
Мама Олга устаје зором, буди оне који су прва смена, ради по кући, кува, дочекује школарце и испраћа другу смену. Мала армија је савршено дисциплинована.
„Неко се смеје, некоме је чудно, а мени је то нормално, да имамо толико деце. Тешко је, али ипак успевамо. Нису навикли на луксуз, да измишљају, оно што сва деца имају, увек смо им пружали. Много су добри, увек желе добро свакоме, у стању су да све поделе са другом децом, а да они остану без тога. Сад ми је жао што их нисам учила да буду мало и безобразни“, каже уз осмех Олга Вранић.
Вест да ће непознати људи доћи и подићи им спрат и поткровље примила је са неверицом, као и сви чланови породице.
„Стварно нисам веровала. Увек сам говорила супругу, нема шансе, ма какви, а онда педагог у школи Дуда, Дубравка, каже, они су озбиљни момци… Тек кад су дошли, знала сам, ово није превара. Стварно ће да раде“, каже мама Олга.
Срби за Србе
Милош Марковић, један од само четворо запослених у организацији „Срби за Србе“, последњих месец дана док трају радови непрекидно је са Вранићима. Не крије одушевљење том породицом, а посебно начином на који су се деца укључила у обнову дома.
„Три старија сина су доста помагала, радили су и физичке послове, а ћерке су увек биле ту да почисте. Све су то емотивно доживљавали. Плакали су кад су видели, када су долазили из школе или са посла, своју нову кућу, свој нови кров. Нису то могли ни да замисле, да поверују да ће једнога дана имати толику кућу. И лепу, како они сами кажу, баш су одушевљени, сви“, каже Марковић.
Организација „Срби за Србе“ помаже породице са четворо и више деце у Србији, Косову и Метохији, са простора некадашње Републике Српске Крајине, у Македонији, Црној Гори. За 10 година скупили су више од милион евра и помогли више од 1.300 породица, али и установа, углавном на Косову и Метохији, захваљујући појединачним донацијама људи који новац шаљу преко интернета, од 5 до неколико стотина долара или евра.
Најбољи ђаци
Михајло иде у шести разред, каже да не воли да учи, али мора, понекад, па је врлодобар ђак. Уживао је помажући радницима који су на кући подизали спрат и поткровље.
„Имаћемо горе четири собе, плус дневни боравак и купатило. Ја ћу бити са сестром Јеленом, Вељко сам, Радомир такође, зато што њему треба мир да учи“, објашњава Михајло.
Радомир је ђак престижне Средње Електротехничке школе „Никола Тесла“, Вељко је завршио осми разред, жели да буде руковалац грађевинских машина.
Пријатељство и љубав најважнији
Отац Драгослав у Градском саобраћајном предузећу Београда ради 30 година. Тамо има пријатеље, они су им много помогли. Када су градили кућу, све су радили, ниједан мајстор није плаћен. Сада су и две најстарије ћерке запослене, Сандра је завршила Саобраћајну школу, али не може да се запосли у струци, па ради у месари, Анђела, архитектонску, ради у робној кући.
„Она је мало ћифут, каже, ово је за у кућу, остало је за мене. Сада уписује факултет, већ је положила пријемни, али није прошла на буџет, фалио јој је бод и по. Рекла је, ја ћу да радим ових годину дана, а после ћу сама да финансирам студије“, каже поносни отац Драгослав Вранић.
Овој породици је недостајало простора, али љубави никад. То осети и онај ко први пут дође у њихов дом.
