Готово свакодневно се организују састанци „последње шансе”, који се најчешће заврше тако што једна страна залупи врата.
Са једне стране је највиталнија снага европске левице оличена у Сиризи, са друге Међународни монетарни фонд, Европска централна банка и осамнаест чланица еврозоне. У овој партији која траје већ пет месеци свака страна љубоморно чува карте. Грчки премиjер Алексис Ципрас исцртао је црвену линију — не пристаје на огроман буџетски дефицит, не жели да смањи плате и пензије и наметне нереални порез на струју, што од њега захтевају кредитори.
Ципрас тражи пакет хитних мера како би државну касу извукао из минуса, као и смањења грчког дуга од 320 милијарди евра. За шефове Сиризе то је предуслов за покретање грчке привреде.
За владе и кредиторе еврозоне, у чијим рукама је две трећине дуга, то је табу тема коју најмоћније земље у овој групи, на челу са Немачком, виде као причу о цврчку и мраву — зашто ми да плаћамо за нераднике с југа, тако се отприлике представља проблем.
Трећи Ципрасов захтев је да се преговори наставе без ММФ-а, који нема нимало слуха за патњу Грка које је дужничка криза довела до хуманитарне катастрофе. Ципрас о представницима ове организације говори као о „великим криминалцима” и тражи њихово искључење из преговора.
Шеф ММФ-а Кристин Лагард зато је одговорила његовом министру финансија, Јанису Варуфакису: „Поздравља вас главни криминалац”, уочи сусрета у Бриселу прошле недеље. Лагардова је нешто попут Маргарет Тачер, присталица политике „нема алтернативе”.
Непристајањем на услове кредитора Сириза показује да је другачија политика могућа. Остала је доследна свом предизборном програму који спаја жељу Грка да остану у Европској унији, али одбија да пристане на политику штедње од које највише страдају најсиромашнији.
Овај модел наметнула је Немачка, а остале земље је следе. Политика штедње се, заправо, своди на пакет аутоматских критеријума које спроводе групе експерата. Ципрасова екипа на челу са харизматичним Варуфакисом је знала да се постави тактички, да седне за преговарачки сто и не дозволи да прва алтернативна влада неолиберализму у Европи пропадне. Притисак Брисела на грчку владу не само што је није натерао да мења политику, већ се претворило у снажно политичко гориво које је помогло Сиризи да оснажи позиције међу сународницима. Истраживања јавног мњења дају овој партији радикално леве оријентације предност над конзервативцима из опозиционе Нове демократије и социјалистима из ПАСОК-а. Популарност Сиризе прешла је грчке границе, па се говори о новим Ципрасима. У свести Европљана развија се идеја да постоји алтернатива политици која се координира у Бриселу. У томе је Сириза већ победила.
