Говорио је о себи као о читаоцу, о томе да је његов велики романескни опус, 2010. године награђен Нобеловом наградом, проистекао из околности у којима је живео, али пре свега из неизмерног задовољства које му је у детињству и младости донело читање.
„За мене је можда најважнији тренутак у животу био када сам научио слова. Имао сам пет година, и то ме је преобразило. Претапање речи и слика остали су моја страст и авантура све до данас“, рекао је Љоса.
Марио Варгас Љоса један је од најпознатијих савремених латиноамеричких прозаиста, у чијим делима се осликавају многа искушења модерног света. Захваљујући на награди „Милован Видаковић“, коју му је ванредно доделио новосадски прозни фестивал „Прозафест“, Љоса је посебно нагласио да је Европа одиграла пресудну улогу у прихватању и афирмацији писаца са хиспанског говорног подручја Латинске Америке који на својим почецима нису имали јасну свест о томе шта се дешава у њиховом непосредном окружењу. Тек пошто су њихова дела преведена на француски и друге језике схватили су блискост свог писања, не само по чувеном „магијском реализму“, него, пре свега, до духу поднебља које су описивали.
Љоса је почео као драмски писац, написао је укупно десет позоришних комада, у некима од њих окушао се и као глумац. Драмски текст је, његовим речима, синтетичнији и сведенији од језика прозе, и да је позоришни живот у његовој матичној држави у време када је он почињао био богатији, вероватно би то и остао. Одлука да постане професионални писац, коју је донео као младић, била је, у Перуу онога времена, више него храбра и неизвесна. Светску славу стекао је романима по којима се, према речима хиспаноамеричке критике, сваки читалац креће као по лавиринту, тражећи за себе излаз. Врло превођен писац књижевност примарно не доживљава као забаву, већ као озбиљну, одговорну и страсну активност која људима доноси знање, задовољство и критички став према свету, а у основи је она „братство људске различитости“, место у којем се сустиче богатство света, виђеног и из историјске и из савремене перспективе.
Писање је, према Љосиним речима, „искључиво занимање“. Пишчева улога у књижевности је да пише добро и занимљиво, да своје мисли и опсесије представља на језички што савршенији начин, а друштвену улогу писца изједначава са друштвеном улогом сваког еманципованог грађанина. Писац, сматра Марио Варгас Љоса, својевремено неуспели кандидат на перуанским председничким изборима, мора бити друштвено активан, залагати се за своје ставове и идеје, заузимати критички однос према лажљивој политици, трудити се да у свету буде што више истине. У томе, сигуран је, добра књига може много да помогне, и између осталог пише и због тога, са вером у књижевност, која нас испуњава и чини запитаним у исти мах.
Говорећи о писању као о радњи која се не може до краја рационализовати, Љоса је рекао да у чину писања писац покреће све у себи — искуство, машту, знање, сва чула и осећања, па и лично и колективно несвесно са којим настоји да некако изађе на крај. За младе писце нема посебне савете, верује у праксу и самообликовање, позива их да што више читају, да се образују, да буду критични, да не очајавају што их мало ко примећује, да у писању буду посвећени и дисциплиновани, да буду отворени за најразличитије увиде и искуства. Говорио је и о важности припрема за писање, о томе да увек креће од неког конкретног доживљаја, успомене или слике и да грађење романа за њега подразумева успостављање јасног плана, а да постане свестан природе свог дела тек када му пронађе наслов, који му касније служи и као путоказ и као глобални симбол свега онога што жели да каже. Тренутно ради на роману „Пет углова“, реконструишући историју једног кварта из Лиме.
Несвакидашњи, на тренутке узбудљив сусрет са великим писцем, и на почетку и на крају дочеканим овацијама многобројне публике свих генерација, организовао је Љосин српски издавач „Лагуна“, уз подршку новосадског Филозофског факултета, Културног центра Новог Сада и Српског народног позоришта. О Љоси је говорио хиспаниста, професор Далибор Солдатић. У „Лагуни“ је до сада објављено једанаест од укупно седамнаест романа Марија Варгаса Љосе („Разговор у катедрали“, „Панталеон и посетитељке“, „Повест о Мајти", „Похвала помајци“, „Тетка Хулија и пискарало“, „Авантуре неваљале девојчице“ итд.) укључујући и мемоаре под насловом „Риба у води“. Био је то, по свему, културни догађај првог реда на ком је књижевност макар на један сат те новосадске вечери, показала свој стари сјај, мудрост, важност и достојанство.
