Један од најпревођенијих словеначких аутора, гост четвртог Београдског фестивала европске књижевности (23-26. јун), читаоцима је представио свој нови роман „Те ноћи сам је видео“ у издању „Архипелага“ — узбудљиву причу о судбини Веронике Зарник, ексцентричне словеначке аристократкиње која је страдала у вихору Другог светског рата.
Роман је заснован на истинитим догађајима, којима је писац удахнуо додатну дубину бавећи се улогом и судбином појединца у једном трагичном раздобљу историје.
Судбину лепе Веронике откривамо постепено, кроз приповедање петоро људи који су јој били блиски. То су њен љубавник, коњички официр краљеве војске Стеван Радовановић, њена мајка, немачки војни лекар који јој је био близак пријатељ, верна служавка и један млади сеоски момак који се пред крај рата прикључио партизанима.
Вероника Зарник била је неуобичајена за своје време — ексцентрична, слободоумна, плаховита. Колико је њен карактер утицао на њену судбину?
— То је веома суптилно, важно питање. Она се и у стварном животу понашала екстравагантно, шетала алигатора као кућног љубимца улицама Љубљане, имала љубавника, неколико пута бежала од куће. У том страшном мушком свету, свету ратовања, наивно је вукла ка себи насиље. Увек елегантно обучена, позивала је уметнике у свој дворац, а све се то дешавало усред рата. Својом изузетношћу проузроковала је тај несретни развој догађаја, али то није њена морална кривица, то је њен темперамент.
Може ли уопште појединац да утиче на своју и туђе судбине када се нађе у средишту историјског сукоба?
— Поједини критичари сматрају да мој став да главна јунакиња Вероника Зарник жели само да живи, иако је рат, није одржив. Мислим да та примедба није на месту. Већина људи је просто била увучена у рат, чак и они који су се борили — на „правој“ или на „неправој“ страни. Рат је захватио свакога од њих јер је о њиховим судбинама увек одлучивао неко други.
Да, чак и Вероникин пријатељ, немачки лекар који је био, како ви кажете, на „неправој“ страни, против своје воље је учествовао у ратном злу.
— Тачно. У роману је описана сцена с краја рата када немачки војници који се повлаче наилазе на групу стараца у једном селу и стрељају их. Лекар страховито пати због тога што се дешава — гледа неке смрти које су бесмислене, страшне, на крају рата. Сви су већ готово слободни, а сад још десет људи мора да умре.
И тај лекар, као и млади сељак Јеранек који на крају романа присуствује мучењу и убиству своје некадашње господарице, не чине ништа да би спречили зло, већ само окрећу главе у страну. Зар није њихова кривица у том одбијању да реагују, а не то што су на овој или оној страни?
— Да. Јеранек, на пример, он је патриота, несвесно одлучио је да иде у партизане, да се бори против Немаца, исто као што се официр из првог дела романа одлучио да се бори за краља. На крају је официр изгубио, иако су његови морални принципи у реду — дао је заклетву и борио се до краја. Сваки од њих има право на свој начин.
