Живојин Ракочевић је човек који живи у гету. Али му не мањка оптимизма. Овај новинар и књижевник ради у Дому културе у Грачаници, на Косову и Метохији. Прва ствар коју нам је рекао када смо га позвали је: „Ево, можемо да разговарамо, само да се мало изолујем, пошто сам у предвидовданској гужви“. За њега Видовдан, један од најважнији српских празника, није само празник већ и синоним за преостале Србе на Косову и Метохији.
Како се у Грачаници, и на Косову и Метохији, дочекује Видовдан 2015?
— Видовдан је у основи најважнији дан у животу Срба на Косову и Метохији, јер у себе укључује културне, духовне и националне активности. Ми смо се, овде из Дома културе у Грачаници, ове године потрудили да у најизолованије средине, уочи Видовдана и месец дана пре Видовдана, пошаљемо јавне раднике, глумце, писце, сликаре, да људи имају тај осећај да нису сами. Да их подсете на празник, да буду са њима, да поделе те тренутке живота у гету.
Ако покушате да направите поређење са животом на Косову и Метохији пре 15 и више година са садашњим временом, које су кључне разлике у обележавању овог великог празника?
— На Косову и Метохији живим 25 година и основна разлика између Видовдана данас, Видовдана од 1999. и Видовдана до 1999. јесте у томе што ми сада елементарно немамо слободу. Немамо елементарна људска права. Све што се тиче слободе нам је рестриктивно.
Главни недостатак је заправо недостатак града. Ако бисмо гледали како данас изгледа Видовдан и како је некада изгледао, видећемо да прославе Видовдана, сем на Универзитету у Косовској Митровици, нема ни у једној урбаној средини на Косову и Метохији. Наш Видовдан је просто избачен из града.
Када кажете „избачен из града“, мислите ли на то да су га Албанци избацили из града и да Срба нема у градовима на Косову и Метохији?
— Наравно. Ми смо апсолутно, апсолутно нестали из градова, то је најсавршеније етничко чишћење у Европи у протеклом веку. У Приштини има 15-ак Срба, у Призрену 12 или 13, у осталим градовима то је потпуно, потпуно занемарљив број. То су људи који живе ван света, потпуно изоловани. Опстају захваљујући личној жртви, инату. Потреба да остану и да умру на своме држи их у градовима. Што се тиче живота, пуноће живота, урбаног живота, слободе, градске атмосфере, мириса града — то не постоји, ми смо избачени из градова.
Да ли се онда, може рећи да је ово можда последњи Видовдан који дочекују Срби на Косову – на Косову?
— Не, никако и никада се то не може рећи. Видовдан је дубљи од сваке наше државне идеје, јер су из Видовдана настале све наше и државне и националне и важне културне идеје. И духовно уточиште је ту.
Ту је остварен онај савршени баланс између земаљског и небеског. Не може се никако, и ни у једној варијанти, говорити да је неки Видовдан последњи. Заправо ми смо то, ми живимо то, и ако смо по нечему особени, онда смо по том завету, по тој идеји, по тој трпељивости и херојству истовремено. Тако да не треба бринути за судбину Видовдана. Из њега ће изаћи нове идеје слободе којима се можемо бранити, захваљујући којима можемо преживети.
