Тај концепт, који још зову „партија великог шатора“ (big tent party), подразумева да јасна приврженост некој идеологији није кључна да би неко имао чланску карту такве странке. Формулисао га је још почетком шездесетих Американац немачког порекла Ото Кирхајмер, анализирајући функционалну трансформацију партија, посебно социјал и хришћанско-демократских.
Најбољи пример такве партије у европској политици можда је Хришћанско-демократска унија немачке канцеларке Ангеле Меркел, међу чијим је оснивачима први послератни немачки канцелар Конрад Аденауер. У већини западних демократија такве су у пракси водеће партије, иако у њима увек има оних који се залажу за јаснију идеолошку профилисаност.
Али, ово је Србија, земља вождова, где ни вишепартијска демократија није довела до тога да странке не буду препознатљиве по вођама, већ по програмима. И где једна партија не може дуго остати цела ако се у њој нађе више људи с лидерским амбицијама. Неће ли пелцер „кеч ол“ партије у перспективи донети напредњацима судбину демократа које је партијски плурализам мишљења увукао у вир атомизације и осуо њихово бирачко тело? Ништа мање алармантно није ни властито искуство бивших радикала који су напустили свог политичког оца и направили сопствену партију.
Може ли рецепт „великог шатора“ да има прођу у Србији, или носи опасност да направи збрку у СНС-у, али и у главама њених симпатизера који ће ноћу сањати Путина, а ујутро се клети у Меркелову и Обаму? Александар Вучић мисли да може. Каже, не сметају му различита мишљења, ни различита политичка опредељења, ако су то људи које одликује поглед у будућност. Као пример наводи податке да од 48 одсто људи који сматрају да Србија треба да буде део ЕУ чак 34 одсто чине симпатизери СНС-а.
Истовремено, та странка је најпопуларнија и код 26 одсто људи који верују да је решење за проблеме Србије савез са Русијом.
"Бранићу у странци право да свако износи своје мишљење баш као што у влади увек браним право Зоране Михајловић да изнесе своје, и ако не стојим иза њега, и баш као што ми не смета што је Александар Вулин, више него неки из ДС-а, симпатизер грчког премијера Алексиса Ципраса, чије економске погледе не делим. Нека мисле различито, немам проблем с тим, али за политику која се води одговоран сам ја и ту нема двосмислености, поручује Вучић, напомињући да та политика мора „филигрански" да се води, па да се неки пут и лупи шаком о сто."
Другим речима, причајте шта хоћете и колико хоћете, одлучујем ја.
Лидерство заогрнуто у „велики шатор“ — то је, дакле, Вучићев кеч за „кеч ол“ формулу.
