Да, албатроси су оне силне птице, распона крила до два и по метра, чије је муке (кад их морнари ухвате и приземље на палубу) описао Бодлер.
Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан,
крилати се путник бори с оковима;
с луле један морнар дува му дим гадан
у кљун, други му се руга скоковима.
Баш тако је било. Седам милиона грађана Србије морало је да трпи окове у виду санкција Уједињених нација, да се као на јутарње умивање навикну на редове за основне животне намирнице, сроде са мирисом канистера за бензин на сваком кораку, навикну на хиперинфлацију, која је у једном тренутку била 62 одсто на дан.
И живе. Уз репресивни режим, који им се руга, унутра. И више оних, који им дим гадан дувају у нос, споља.
Међу тих седам милиона било је и 12, додатно жигосаних: Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Зоран Сретеновић, Жарко Паспаљ, Мирослав Берић, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Владе Дивац, Зоран Савић, Дејан Томашевић, Дејан Котуровић. Са селектором Душаном Ивковићем и тренером Жељком Обрадовићем.
Овим горостасима, чији је распон руку до два и по метра, украдена је младост. Отета, у најбуквалнијем смислу речи. У напону снаге није им дозвољено да на Олимпијским играма у Барселони 1992. победе амерички „дрим-тим“, у утакмици миленијума.
Због санкција, наиме, нису ни отишли на такмичење. Али су се три године касније, преко специјалне позивнице за квалификације, пласирали на Европско првенство у Атини 1995.
На данашњи дан, пре 20 година, поменута екипа је у финалу овог првенства као противника имала међународну заједницу, 20 хиљада Грка (које су победили у групи и полуфиналу) и прејаку репрезентацију Литваније са (и физички и кошаркашки) огромним Арвидасом Сабонисом.
Чувено закуцавање Предрага Даниловића баш преко тог Сабониса, који га је подигао/одбацио лактом, није било само најбољи потез првенства.
Даниловић је те вечери, суштински, надскочио и закуцао тадашњег председника Америке Била Клинтона, канцелара Немачке Хелмута Кола, генералног секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија, премијера Енглеске Џона Мејџора, али и немуштог Андреја Козирјева, министра спољних послова Русије.
Било је то, дакле, много више од спортске победе. Успех ових 12 јунака био је одоскочна даска за свих седам милиона грађана Србије. Светло у оној петогодишњој тами са почетка текста.
После константних звиждука 20 хиљада Грка у дворани „Мира и пријатељства“ и њихових порука Жарку Паспаљу да никада неће узети трофеј, кошаркаши су дошли у Београд пред око 100.000 људи који су певали „Сад си узô трофеј Паспаље, Паспаље“. Скандирали су и кошаркашима, али и себи и својим породицама.
А које слово о онима који су побегли са победничког постоља у Атини? Јок. Историја памти само победнике. Србија и своја црвена слова. Вечерас ће бити обележено (првих) 20 година од једног таквог. Хвала!
