Формирање муџахединског батаљона 1992. године, који су чинили углавном арапски добровољци, био је почетак.
Данас је ситуација обрнута, људи из БиХ одлазе да ратују у арапске државе, њих више од 300, што чини БиХ земљу са највећим бројем џихадиста на основу броја становника.
„Постоји рат између Запада и ислама. Босна је модерном џихадистичком покрету дала такав наратив. Босна је колевка модерног џихадизма“, каже Ајмен Дин за Би-Би-Си, који је као добровољац ратовао у централној Босни 1994. године.
Би-Би-Си наводи да је према важећем мишљењу совјетска окупација Авганистана 1980. године узроковала појаву џихадизма, односно похода у „свети рат“.
Дин ипак каже да су Запад и салафисти били на истој страни у Авганистану, а у БиХ су постали непријатељи, поготово после 1993. године када је рат на простору бивше Југославије постао тројни рат, између католичких Хрвата, Срба и муџахединског батаљона који је почео да „лови невернике“.
„Први већи сукоб исламиста и западних снага догодио се у манастиру Гуча Гора, када су муџахедини уништили манастир, а притом и снимили целокупни подухват“, наводи се даље.
Тадашњи командант британских трупа које су учествовале у сукобу са муџахединима Вон Кент Пејн истакао је да су страни борци били много агресивнији од локалних снага и да су често отварали ватру на конвоје УН, иако су они били уредно обележени ознакама.
„У околини града Травника, где су муслимани, Хрвати и Срби били једнаки пре рата, странци су покушали да спроведу шеријатски закон, киднаповали су локалне хришћане, одсекли главу Драгану Поповићу и приморавали остале заробљене да је пољубе“.
Британски медиј наводи да су муџахедини 1995. године почели да регрутују локалне становнике и повећали бригаду на око 1.500 чланова. У покушају да ту јединицу стави под контролу, Сарајево је одлучило да је стави под команду Треће армије, која је имала централу у Зеници, а главнокомандујући је био бригадни генерал Енвер Хаџихасановић, који је завршио пред судом у Хагу.
„Према мом мишљењу, иза муџахедина су политичари са високим рангом и верски лидери. Они не помажу Босни уопште, напротив“, навео је Хаџихасановић у писму војном врху 1993. године.
„Иако је генерал то рекао, локални лидери, укључујући Алију Изетбеговића су били срећни тиме што у БиХ долазе страни борци.“
Потписивањем Дејтонског споразума и успостављањем примирја муџахедини су завршили своју мисију у БиХ и распуштени су 1996. године.
„Сви смо се надали да ћемо да погинемо као мученици. Таква шанса нам је одузета“, навео је Деан, а стотине његових сабораца је потом отишло у Чеченију, Пакистан и Авганистан. Међу њима су и учесници напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра.
Би-Би-Си пише да је више од 300 муџахедина остало у Босни, а наводи се и да СДА, партија Алије Изетбеговића, не предузима довољно да стане на линију страним борцима, иако власт у Сарајеву усваја правне акте који забрањују регрутовање држављана БиХ у ратовима у иностранству.
„Ипак, највеће критике се упућују на то што власт жмури пред арапским муџахединима који у БиХ и даље агитују и који су успели да створе салафистичке ћелије“, пише Би-Би-Си и наводи да су најзначајнија имена џихадистичког покрета у БиХ Фикрет Хаџић и Билал Боснић.
