У Русији је финансијски крах довео до политичке кризе која је ослабила председника Бориса Јељцина.
Економски опоравак је уследио неочекивано брзо.
Томе је допринео скок цена и девалвација рубље која је подстакла домаћу производњу, као и то што руска економија у то време још није зависила од банкарског система. Готово све земље Јужне Америке су се од 1970-их до данас нашле у ситуацији да не могу да плате спољни дуг, осим Колумбије и Суринама.
Најпознатији је пример Аргентине, која је доживела крах 2001. године и још увек је искључена из финансијског тржишта.
Економска депресија која је почела са руском и бразилском финансијском кризом довела је до велике незапослености, нереда, пада владе и немогућности да земља исплати спољни дуг. Више од 50 одсто Аргентинаца се нашло испод доње границе сиромаштва.
Аргентина је, попут Русије, девалвирала пезос, што је њене производе учинило компетитивнијим и повећало извоз. Испала је из међународног финансијског система, али се договорила са приватним кредиторима који су пристали да јој отпишу дуг.
До привредног раста је дошло већ 2003. године, упркос прогнозама економиста, и привреда је убрзо достигла раст од чак 9 одсто годишње. На економски опоравак је утицао и продор Индије и Кине на светско тржиште и њихово интересовање за аргентинске производе, пре свега соју.
Аргентина је у потпуности исплатила дуг ММФ-у 2006. године, али се 2014. поново нашла у ситуацији да не може да плати кредиторима.
Африка последње четири деценије пролази кроз сличне епизоде, са 68 земаља које су банкротирале од 1978. године. На челу је Конго, који од 1980. до 2007. године девет пута није успео да врати дуг кредиторима.
Грчка је међу земљама које добро познају дужничку кризу, јер је од 1829. године често била у ситуацији да не може да врати дуг.
Прилике су сличне као у Аргентини у време кризе, али Грчка не може да девалвира монету, пошто је то евро. Разлика између Аргентине и Грчке је у природи кредитора. За разлику од Аргентине, која је дуговала приватним кредиторима, грчки кредитори су Међународни монетарни фонд и Централна европска банка. Грчки случај је посебан по томе што је то прва развијена земља која је банкротирала.
Она се издваја и зато што ретко када нека држава не плати дуг ММФ-у. То је институција којој државе обично прво плаћају.
Изузетак су до сада били Судан и Сомалија. То значи да Атина ризикује да више не може да позајмљује од ММФ-а, као и да буде искључена из ове финансијске институције. То је и њен стратешки избор уколико жели да сачува приступ финансијским тржиштима.
