00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
20:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
20:30
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
21:00
30 мин
МОЈ ПОГЛЕД НА РУСИЈУ
07:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
Без сарадње Срба и Руса нема остварења словенског сна
16:00
30 мин
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
Хоће ли бити Трећег светског рата
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
„Дуалност Милене Павловић Барили“
17:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

Јувелирска лупа

© Flickr / JlhopgoodРука
Рука - Sputnik Србија
Пратите нас
Књига исправки (XVI)

Не само да нигде не путује, већ се не миче ни из свог дворишта. Тачније речено, Раде све ређе излази и из куће. То је зато што је веома гојазан. Толико гојазан да га деца зову Величковић, мада му то није презиме. Није то од хране, халапљивости, нечег сличног. Све је до његове двадесете било како треба, а онда… У питању је поремећај рада органа, извесна жлезда, у сваком случају доктори нису могли да помогну, сваке године је био све дебљи и дебљи, од тридесете мање покретан, у четрдесетој је сасвим одустао од лечења. Уосталом, пешице више није могао до поликлинике, а није било аутомобила у који би могао да уђе, па ни довољно „габаритних“ амбулантних кола… Ако затреба — патронажна служба му је долазила на ноге, обично због високог притиска, мерења нивоа шећера, „слушања“ плућа не би ли се предупредила упала…

Увек је, међутим, весео. Спреман да се насмеје. А смеје се некако „продужено“ — и пре и после смеха. Наиме, Раде још није почео, а тело му се тресе, оријашке наслаге покрећу једна другу, таласају се, смех се спрема… А тако је и после смеха, огромном узбурканом телу као да је потребно време да се смири, покренута је озбиљна маса, не зауставља се тек тако, сама од себе. Децa из комшилука уживају. Пролазећи крај његовог дворишта увек нешто довикују, изводе керефеке, воле да засмејавају Величковића. Све је то добронамерно. Нико му се не руга. Чак се може рећи да је смех за њега посебно благотворан, да је то једино његово кретање, физичка активност, рекреација, јер иако непомично седи у дворишту — сваки део тела му игра, мрда, поцупкује, дрма се, што изазива додатни смех деце, што изазива нови смех Величковића… Као да радост упоредо расте са растом Величковићевим, па му надимак и по томе пристаје — весео је за најмање два-три човека. И тако се смех проноси двориштем све док из куће не изађе Радетова мајка која подвикује: „Ајде, ђаволи, прекидај, не зазивајте ђавле!“ Она се већ ређе смеје, удовица је, самохрана, уплашена, забринута ко ће јој пазити сина када ње више не буде.

Уопштено узевши, онако велик, на посебно прављеној столици која се од њега једва назире, Раде изгледа као кит насукан у двориште. Ко ће га знати одакле, пошто је град баш далеко од мора. Не само да као кит дубоко дише, па му у грудима каткад нешто и писне, већ се у рано пролеће још издалека беласају његове неосунчане мишице и ноге, често и део трбуха, јер му се „трик“ мајица повукла нагоре. Насукани кит — то је већ тужна слика. Зато сви, посебно у пролеће, гледају да Величковићу учине какав ситан поклон. А то је по правилу поштанска марка. Раде је филателиста. У почетку је то била занимација, хоби… А онда је сакупљање марака постало страст, његов животни позив. Да ли Раде сакупља поштанске марке зато што нигде не може да оде? Или то ради, сабира мајушне шаренолике марке којe једва да имају тежину, зато што је он претежак? Није важно. Сви знају за ту његову љубав, свако придодаје… Градски књиговезац му бесплатно прави албуме… Други принављају, ко зна где по белом свету купују неопходан филателистички „алат“, пинцете, сочива различитих могућности увећања, па онда оне мале јувелирске лупе, међу којима је и једна нарочита, за коју кажу да је предвиђена само за дијаманте… Трећи брижљиво исецају коверте око марки… Поштар, када предаје писмо, подсећа заборавне на Радетову збирку… Када неко путује у иностранство или на летовање, он својима шаље разгледницу са обавезном напоменом: „(…) немој, море, да марку нисте дали Радету!“

Раде се радује. Мало мање ако је то марка са ликом којег политичара или историјског великана, много више ако су то марке са мотивима пејзажа, дивљих животиња, птица, растиња, а у обзир долазе и мотиви са рибама… Обашка одакле је марка стигла. Оне из Африке, Јужне Америке или Аустралије су му најмилије. Како су то занимљиви делови света, какав је то ватромет облика и боја, каква је то авантура… У стању је да их по цео дан разврстава, загледа… Прво обичном лупом бира коју ће извадити из албума… Потом на око стави ону нарочиту јувелирску лупу и једну по једну марку нежно прихвата пинцетом, као што би неко други обазриво, за крило, прихватио лептира… И онда чкиљи кроз оно своје стакaоце, у почетку веома озбиљан посматра зупце, поре папира, валовите линије уметничке штампе, линије фине као отисак јагодице прста… Тек тада се осмехује. То није необуздан смех као када се шали са децом. Тело му је мирно. Ништа се на њему не тресе. То је само осмех. Благ. Тек назначен у крајевима усана. Некада и са приметном дозом чуђења, веђе су му подигнуте, залисци измичу у правцу темена… И тако док га мајка не прекине, уплашена пошто је Раде заборавио да дише. Или се макар тако чини гледано споља, из угла непрестане бриге за нарушено здравље јединца.

Годинама расте Величковићева филателистичка збирка. Марке стижу из десетинa земаља, чак и оних за које се уопште нe би знало постоје ли да немају марке… Стижу на маркама умањени пејзажи, дивље животиње, птице, растиње, а има и риба. Истина, стижу и политичари и историјске величине, мада их Раде једном погледа, уредно сврста, али се њиховим лицима више не враћа. Стиже невероватно сићушан свет, сабира се у албумима…

Можда је, ипак, сићушност та која привлачи Величковића. Јер када му досади да разгледа марке, он лупом посматра мрава који му се испео на трбух, чека да бубица слети на цвеће које у дворишту пази његова мајка, преврне камен и прати протезање кишне глисте, узабере лист или травку, па оном јувелирском лупом разабира структуру покожице, простирање жилица, има ли размилелих биљних вашкица… Некада радознало гледа сопствене шаке, вене и длачице на надланици, ружичасти део ноктију, јагодице, судбинске линије у удланици… Онда се опет враћа природи, пиљи у грумуљицу земље, тучак и прашнике хризантеме, ћубицу маховине… Богме, са том лупом на оку, озбиљног израза лица, и изгледа као јувелир који одмерава колико који његов дијамант има карата и фасета. Судећи по благом осмеху изгледа и као јувелир који је задовољан својим немерљивим благом. Чудо је то. Кретао се мање од свих. Никада није путовао. Одавно није напуштао своје двориште. Све ређе је могао да изађе из куће. Али као да је захваљујући поштанским маркама и оном маленом свету који обично не примећујемо — видео много више света него што смо видели сви ми обични који живимо у дворишту, у том делу града, у граду, може бити у целој држави, а зашто да не и с оне стране границе, у суседним земљама које се настављају на њима суседне земље, и све тако до мора, океана… Чудо је то. Као да је зато што је имао стрпљења за мале ствари, а не због неизлечиве гојазности, нарастао у чову великог за најмање два-три човека.

Величковић се ближио педесетој када је умрла његова мајка. Није било најпримереније, али се морало тако, неки људи су обезбедили фургон-комби и омогућили Радету да буде присутан на сахрани. Многи су плакали, он није. Само је дисао, дубље него иначе. Збуњен као кит који се помео и обрео, уместо на пучини, насукан на обалу невидљивог мора. Туга му се купила само у крајевима очију и усана.

Нажалост, исти комби је два-три дана касније заувек одвезао Величковића. Како више није било никог да га негује, одговарајуће службе су решиле да „корисника здравствене заштите Радослава Игића“ сместе у дом у којем ће имати неопходну пажњу стручног особља. Дом није био близу. Раде се радовао што ће путовати. Видеће света. Спремио се, али је на крају једино понео албуме, а од свег филателистичког прибора — јувелирску лупу. Међутим, возач је тврдио да је Раде у дом стигао само са јувелирском лупом. Успут је повремено отварао прозор комбија и расипао марке, своју несамериво велику колекцију. Захватао би колико може из албума. Нежно, веома нежно. Протурао би руку кроз прозор и полако отварао длан. Поштанске марке су подухваћене ветром — летеле куд која. Можда свака натраг у своју земљу. Поштанске марке су се разлетеле светом, као да је пролеће, сезона најлепших лептира.

До дома су сви албуми остали празни. Тако је од свега, напослетку, Радославу Игићу, званом Величковић, остала само мала, малена — јувелирска лупа. Ако је то важно — она нарочита. Ако неко баш хоће да зна — марке „Карл Цајс Јена“. То је на целом целцатом свету најбоља фабрика за производњу сочива, уопште оптике која се уграђује у фото-објективе, камере, микроскопе, па и телескопе неопходне за истраживање свемира.

© Горан Петровић

 

 

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала