У интервјуу „Слободној Далмацији“, Грабар Китаровићева каже да се у време Јосиповића у српску престоницу „као метафору југоносталгије ишло певати и плесати“, а да притом није решено ниједно отворено питање.
„Што их не решите, госпођо председнице, у вашој су надлежности“, узвратио је Јосиповић и упитао Грабар Китаровићеву зашто ни после сто дана на власти нема став нити спољну политику.
Зашто унапређење односа са Србијом у интервјуу прве жене Хрватске звучи као прекор и зашто је искоришћено у контексту обрачуна са политичким противником?
Председник Коалиције удружења избеглица Миодраг Линта то објашњава тиме што је у Хрватској и даље јак десни екстремизам и друштвене снаге које истичу да је у грађанском рату ’90-их једини кривац српска страна, „да су Срби злочинци и агресори, а да су Хрвати ослободиоци и жртве“.
Према речима Линте, та теза обично се реафирмише у предизборном периоду, када се настоји да се антисрпском реториком добију политички поени, док ће, како наводи, они који желе добре односе са Србијом — лоше проћи на изборима.
„Често чујемо у јавности изјаве хрватских званичника да желе најбоље односе са Србијом, да желе помирење, али све је то један декоративни ниво и изјаве упућене ЕУ и другим међународним институцијама, док што се тиче унутарполитичке сцене настоје да антисрпском реториком добију политичке поене“, каже Линта.
Да пружање руке Србији и југоносталгија нису пут ка срцима десничарски настројених хрватских бирача верује и хрватски културни антрополог Санди Благонић.
„Све се базира на фантазији о поновном уједињењу Југославије, коју заправо нико не жели. Она функционише као колективна фантазија за застрашивање, а која је присутна само у политичком дискурсу ХДЗ-а, односно десничарске хрватске странке“, каже Благонић за Спутњик.
Благонић, међутим, сматра да нема разлике између српских и хрватских националиста. „Ако је ико сличан један другоме онда су то хрватски и српски националисти, који профитирају на причама и застрашивању од Срба и Хрвата. Они такве ставове и дан-данас експлоатишу“, каже наш саговорник. У прилог тој тези Благонић каже да су хрватски националисти „живнули“ када је Шешељ стигао у Србију, уживајући у хомогенизацији и мобилизацији хрватске политичке сцене базираној на фиктивној опасности. На сличан начин, сматра Благонић, реагују и српски националисти када је о Хрватској реч.
„Постоји термин ’морални идиотизам‘ — када човек не може да мисли и морално просуђује изван граница сопственог етноса. Ми, нажалост, живимо у друштву са застрашујућим бројем таквих људи. Оно се можда мало променило протеклих година, али се бојим да нисмо одмакли претерано далеко“, каже Благонић.
„Један део српског друштва морално је одговоран за Сребреницу, јер је подржавао политику која је довела до онога што се тамо догодило, као што је и добар део хрватског друштва окренуо главу од чињенице да је на стотине хиљада Срба убијено и протерано током ’Олује‘“, закључује наш саговорник.
Ипак, ако се остави по страни често понављана теза да између националиста у региону нема разлике, остаје чињеница да „нападну приврженост Београду“ Јосиповићу није замерио неки маргинални политичар екстремне деснице, већ председница Хрватске.
С друге стране, када је ономад Шешељ запалио хрватску заставу, Више јавно тужилаштво у Београду покренуло је против њега кривични поступак. И још нешто: Србија никада није негирала да се у Сребреници догодио злочин и испоручила је Хагу Ратка Младића и Радована Караџића. А у Хрватској су у току припреме за прославу „Олује“, коју Хрвати славе као празник, иако је њен резултат било око 2.000 убијених и више од 200.000 протераних српских цивила.