Фукара је као прашина. Олако се запати, а највише је уочљива на белој површини. И мора редовно да се чисти.
Овај босански израз (изворно назив за сиротињу) не карактерише ни Бошњаке, ни Србе, већ је временом постао наднационални синоним за посебан сој људске врсте која себе ставља у контекст нације, дружине, групе и вере али је суштински магла — најчешће — у панталонама. Дакле, то је карактерна особина, сиромашних духом и делом.
Е те фукаре су јуче каменовале премијера Србије Александра Вучића у Поточарима. Нису Бошњаци покушали да убију представника Србије на обележавању 20 година од злочина у Сребреници, нису то урадили ни навијачи, него баш фукаре организоване у хулиганску руљу. И потпомогнуте онима који су им све то омогућили. Не само да нису поспремили ту „прашину“, већ су омогућили да се она толико наталожи и почне да угрожава животе. Парадокс: жал за животима тако што би неки да га одузму другима.
Кад у атмосфери подгрејаној споља, наглашавамо споља, готово месец дана имате међунационалне и међуверске тензије, кад имате превише људи чија су уста пуна барута, онда морате бринути и о најмањем детаљу. Пустити премијера Србије да иде кроз масу без кордона, а знајући све побројано, није пропуст већ намера. Фукаре су, чини се, желеле не инцидент, већ хаос.
Оно што додатно оправдава епитет којим их крстимо је чињеница да ти, који су имали камен у руци, а ништа у глави, нису поштовали своје. И то своје мртве.
Током џеназе (обред сахране у исламу) на мезарју (муслиманско гробље) постоје само умрле особе и Алах коме се присутни моле за њихове душе учећи (читајући) делове Курана. Поменуте фукаре то очито није интересовало, нису се молили у миру већ су скандирали: убиј га (Вучића), убиј га!
„Окрените своја лица према табутима, а не према онима који су овдје дошли из различитих разлога“, говорио је са разгласа реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ Хусеин еф. Кавазовић. „Из различитих разлога“ се на џеназе не долази. Постоји само један једини разлог за то — пијетет према мртвима. Реисов разлог да на овакав начин „смирује“ насилнике може бити или непознавање своје вере или злоупотреба места на коме се налази и улоге коју би требало да обавља. То ће вам рећи сваки частан Бошњак и муслиман.
За време ратова на простору бивше Југославије једина ствар која је свима била заједничка и која није (пре)стајала је трговина. А трговина је, упрошћено, живот. Дакле, живот је и тада био мултинационалан. Још више је то био до пре неколико недеља.
А онда су неки „брижни“ чиновници почели 20 година доцније да брину о недовољној мултинационалности, па су све досолили страстима којих и без њих на Балкану не мањка. Недељама гледамо плод њиховог досољавања, а јуче се одиграо завршни чин трагедије коју су режирали, без да питају и Бошњаке и Србе желе ли да „играју“ на тој њиховој позорници.
Представници ЕУ су после покушаја убиства српског премијера дали изјаве осуде таквих намера. Али, поучени искуством — па и вешћу да је Србија кажњена одузимањем три бода, иако је инцидент на утакмици фудбалских репрезентација Србије и Албаније изазвала албанска страна — не би нас зачудило да касније кад буду свођени рачуни не одузму, метафорично, три бода Александру Вучићу, односно Србији.
Да, легално и легитимно изабрани премијер је јуче у Сребреници био Србија, ма шта мислили појединци из Србије.
Најзад, да не заборавимо оне у Србији који, хвала Богу, чине мањину, и на друштвеним мрежама као да ликују што је Вучић (са којим политички нису сагласни) каменован. Наиме, нажалост и у Србији 2015. године имате људе који налазе оправдање за каменовање, све пропагирајући ненасиље очитим примером насиља. Рекосмо већ, фукара се лако запати.
И уместо да данас сви пишемо, причамо и погнутих глава жалимо за пре 20 година убијеним Сребреничанима, ми кусамо оно што су нам страни и домаћи „миротворци“ скували. Све мирећи нас и бранећи. Доста је, престаните.
Зато, питање за све њих: а шта да је уместо камена у руци насилника био неки оштар предмет?
